Хуманоидна роботика

Бионичка технологија и егзоскелети су променили свет, а све је кренуло из Србије, од „београдске шаке" ‒ прве протетичке роботске шаке на свету. Креирао ју је проф. Рајко Томовић у Институту Михајло Пупин, давне 1963. године. Још један од пионира хуманоидне роботике, проф. Миомир Вукобратовић дао је „немерљив допринос постављању робота на ноге" својом теоријом тачка нула момента.

„То је теорија која је решила проблем ходања данашњих андроида, у тадашње време бипедалних механизама. Занимљиво је да је тек након 16 година у Јапану направљен први двоножни робот који се кретао помоћу теорије професора Вукобратовића", каже Иван Станић, кустос у Музеју науке и технике у Београду.

Неколико година касније, проф. Вукобратовић, који је водио Београдску школу роботике, развио је први активни егзоскелет у свету, чија је намена била да повећа снагу и брзину кретања човека.
„Најуспешнија верзија активног егзоскелета настала је 1972. године и била је прва која је пнеуматски напајана и делимично механички програмирана. Две године касније настао је егзоскелет, који се кретао помоћу електромеханичких мотора и он је, у ствари, прототип свега онога што се данас дешава на пољу активних егзоскелета у свету", наводи Станић и додаје да је тек верзија из 1978. године била много напреднија, лакша и да је могла да надомести више од 50 одсто људске снаге.

„После активног егзоскелета, настале су, такође прве у свету, потколена роботска протеза 'Промона 2' и компјутерски програмирана ортотичка рука. То су све велики доприноси наше Лабораторије за роботику и они су, на неки начин, променили свет", додаје Станић.

Иако су првобитна истраживања у овој области била намењена медицинској, односно рехабилитационој роботици и пружању помоћи параплегичарима и дистрофичарима, принципи који су тада осмишљени и данас се, готово пола века касније, успешно примењују код многих човеколиких робота.