Тако је говорио Радомир Константиновић

Пропадање је једина истина, јер је стварање краја, и тако, стварање сваке стварности. Дух паланке, као дух заверен трајању, вечном преживљавању, с оне стране сваке смрти, начелно је противан апокалипси; али он неизбежно води њој.

 Тим више истиче начело пропадања, али тим више је дух који се, сам, том начелу не повинује свим бићем, у пуној искрености бића, и који је позван да начело глуме прихвати као неизбежно своје начело... растрзан између овог (за њега) нужног начела пропадања и овог страха од њега, покушава да нађе спас у глуми, најчешће стварањем наглашено инфантилне митологије о себи, митологије која се супротставља стварности, али и узима за саму стварност.

Мржња духа паланке на свет, као хаотичан, на самосталну личност и на генијалност као врхунски израз отпадништва од уобичајено-једнообразног, јавља се овде кроз ово мистификовано, глумљено прихватање и личности и света, и генијалности. Она се јавља већ самом чињеницом да се све то глуми, да можемо и смемо такви бити само на филму своје маште, а не у свету; тамо где је личност, тамо је анархија, апсолутни хаос, сам свет. Нужно, тамо је и пропадање. Личност јесте личност у пропадању, јер налази своју истину онако како свака истина налази себе упознајући свој крај, и јер је личност могућа само у свету који је не-ред (јер није свет духа паланке) и због тога је хаос.

За овај не-свет, личност се не даје духу, духовном доживљају, него позоришном спектаклу. Она је личност-објект, једна спољашња личност која се представља оку, јер не проговара духом. Она је на самом рубу без-духовности... контемплација је не стиже, мишљење још мање. У немогућности досезања стварног осећаја, али и у страху од ирационализма осећаја, ова неспособност за осећаје води слављењу нервног растројства, у коме се види некаква над-осећајност, преобиље осећајне моћи, а које је дато, као нужност самом „хаотичношћу" отвореног, нерационализованог света који се овде исто толико хоће колико се и одбија.

Приредио: Бранислав Гузина