Шахиста Фердинанд де Сосир

Рецимо, невероватно звучи да је Панинију био сасвим познат концепт фонеме, док га је Запад усвојио тек почетком двадесетог века! Или то да је он језик описивао у духу генеративне граматике, онако како ће професор Чомски приступити синтакси тек касних педесетих година двадесетог века направивши тиме револуционарни корак у модерној лингвистици.

Ипак, утемељитељем научне семантике сматра се Швајцарац Фердинанд де Сосир, структуралиста, лингвиста и одличан познавалац и предавач ‒ између осталих тзв. мртвих језика ‒ и санскрта. Невољно и не хотећи, могло би се рећи, јер се у свом животном опредељењу за усамљеништво, тиховање и аутомаргинализацију није досетио да објави своја скрипта, већ су то (post mortem) учинили његови студенти. У књижици под називом „Курс опште лингвистике" изложене су темељне научне тврдње без којих се не може замислити савремена наука о језику.

Ми ћемо се овде задржати на његовим чувеним метафорама којима језик пореди са спортском игром шах. Она, збиља, у много чему може представљати модел научног мишљења. Сосир је, спецификујући хипотезу, закључио да би партија шаха у свему личила на игру језика ако бисмо претпоставили несвесног, тј. неинтелигентног играча. (Неко злонамеран би могао приметити да се представа неинтелигентног шахисте могла јавити само човеку који је изоловао лингвистику од семантике, те из лингвистике искључио сваку слободу и креативност.)

Те тако, није важно одакле долазе или од чега су направљене фигуре докле год обављају своју функцију по задатим правилима ‒ аналогно: одакле долазе јединице језичког система докле год су у функцији граматичких правила. Како игра тече, места фигурама се мењају, једне одлазе из игре, формирају се нови положаји с новим међусобним препрекама, али увек по правилима игре. Тако се, закључује добри Швајцарац, и језик временом модификује.

Ми доиста можемо упоредити све са свачим, а да увек нађемо извесну везу, ако нам је она из неког разлога потребна (као у антологијским лекцијама из Нушићеве „Аутобиографије"): шаховска фигура слична је, рецимо, Тевтонској шуми, јер су и једна и друга направљене од дрвета. Тачно, и у исто време бесмислено.

Даље, циљ игре је противника довести у шах-мат (у значењу мртав краљ) ситуацију, када је краљ нападнут с немогућношћу да се заштити од напада или да се склони на ненападнуто поље. Званично, у лингвистичким правилима нису обелодањени овакви агресивно-убилачки стратешки циљеви (сем спорадично, као на пример у Миљковићевом вапају: „Уби ме прејака реч"), па чак ни они који би представљали пандан пату, или ремију.

Заправо, зачудно је како ником није пало на памет да је, за разлику од језика, шах игра за (искључиво) два играча. Родно једнака. Чак и када се играју симултанке.

Једину прихватљиву везу у Сосировом смислу представљала би чињеница да и лингвистика и шах почивају на систему правила, те да напуштање правила промптно води напуштању хипотезе: тада нема ни језика ни игре. Но оваквих аналогија можемо наћи небројено.

Шах се не игра зато да би се поштовала правила, већ да би се остварио циљ чија су та правила само инструменти: победа, пораз или све испочетка.

Игра одговара дакле савршено добро само креативним подухватима, пре свега научним и уметничким. Сваки потез повлачи за собом промену форме система и води позитивном или негативном исходу процеса. А језик би једино одговарао игри несвесних играча онда када би им била позната правила форме али при чему би (не схватајући циљ игре) бесконачно тумарали шаховском таблом.

Као што смисао није у језику, већ у мишљењу које се њиме служи.