Сирогојно

Иако је та област, по својој прилици, била релативно затворена и неприступачна, кроз њу је још у средњем веку водио пут економског значаја, којим су повезани тзв. Дубровачки пут са путем који је од Вишеграда преко Добруна, Стапара и Ужица водио ка Пожеги и надаље једним својим краком према Нишу, а другим краком према Руднику и Београду.Имајући у виду полуномадски карактер живљења становништва све до 19. века, оскудни су трагови прошлости у селу Сирогојно. Може се само претпоставити да је постојало утврђено насеље на трнавској Градини које се не може хронолошки одредити. Насеље руралног типа требало би очекивати на потезу Селиште на граничном појасу према Чичкови.

У народу се помињу гробља и више топонима са споменичким остацима. Данас и њихови трагови нису уочљиви. Једино гробље у старом Сирогојну налази се око Цркве Св. Петра и Павла, где је данас уређен лапидаријум од старијих надгробних споменика, измештених приликом нових сахрана или градњом савремених породичних гробница.

Међутим, златно време Сирогојна започиње од друге половине 20. века, када оно постаје туристичка и модна дестинација Србије. Пре свега треба рећи да је Сирогојно под називом Музеј на отвореном „Старо село" повратило свој аутентични етно-историјски облик и посветило пажњу очувању традиционалних, народних обичаја тог дела Србије.

Највећу популарност стиче када је економисткиња Добрила Смиљанић дошла у локалну земљорадничку задругу, и окупила жене-плетиље, које су под њеном организацијом, а обдарене природним талентом, кренуле у освајање некадашњег југословенског, али и светског тржишта чувеним ʼСирогојноʼ џемперима.

Ти прелепи вунени производи данас се могу набавити на златиборској пијаци, или у неком сеоском домаћинству, но нажалост, више ни приближно немају онај значај који су имали седамдесетих година прошлог века, а Добрила Смиљанић, данас пензионерка, спрема се да објави монографију о златним деценијама Сирогојна.

Приредила Витка Вујовић