Два живота једног торња

Смештен у окружењу заштићеног природног добра најсеверније шумадијске планине, на коти 439 метара, Авалски торањ је годинама представљао јединствено грађевинско чудо архитеката Угљеше Богуновића, Слободана Јањића и конструктора, академика Милана Крстића.  Овај радио-дифузни, телекомуникациони и туристички објекат, који је Асоцијација торњева у Паризу прогласила најлепшим торњем на свету, био је једина грађевина овог типа која је у пресеку имала равнострани троугао. Стручњаци су се годинама дивили вредности концепта и конструкције, лепоти композиције, осећању новог, смелог, јаког, а бројни посетиоци уживали су у погледу који се отварао са видиковца ка пространствима панонске равнице и таласастим побрђима Шумадије.

Први живот

У ову структуру, највишу на Балкану до 1999. године, грађену од 1961. до 1965, на тлу испод кога су сплетови подземних ходника и напуштена рударска окна стара 2.000 година, уграђено је више од 4.000 тона армираног бетона.

Занимљиво је да торањ на Авали није грађен онако како су се у то време градиле зграде овог типа у свету. Оне су биле фундиране дубоко у земљи, а ова је фундирана свега 1,4 метра на стени авалског платоа. Зграде у свету су грађене са кружном основом, а ова је ослоњена на трипод, и са једне мале, трокраке тачке ослонца кренула је у висину ‒ до своја 202 метра. Армиранобетонски део био је висок 136, а челични преко шездесет метара. Торањ се састојао од три ноге, стабла - које је почињало на седамнаест метара од земље, и седмоспратне гондоле на врху.

Посебно значајан и сложен део посла било је постављање антене тешке око 25 тона. Овај УКТ и РТВ торањ омогућавао је емитовање радио-програма на ултракратким таласима и телевизијског програма који се код нас појавио крајем педесетих година прошлог века. Када је почетком седамдесетих уведен и други ТВ програм, монтиран је УХФ антенски систем висине 16 метара, чиме је обезбеђено покривање програмом Београда и шире околине у кругу од око 100 километара.

Истовремено, торањ је дуго служио и као озбиљно, велико телекомуникационо чвориште према Грчкој, Бугарској, Мађарској, Румунији, али и републикама некадашње Југославије. Авалски торањ је био савремени комуникациони обелиск.

 Судбоносна ноћ

Први живот Авалског торња окончан је у ноћи између 29. и 30. априла 1999. НАТО бомбардовање у 22.40 сравнило га је са земљом. Посебно је занимљиво да је у поређењу са другим торњевима у свету ова грађевина је била својеврсни феномен. Авалски торањ је имао изузетно висок ниво ослонца и тежиште, тако да је његово рушење представљало посебну операцију. Чињеница да је било потребно пројектовати специјалну бомбу за рушење Торња потврда је изузетности инжењерског дела урађеног на јасан конструктиван начин.  За анале остаје и податак да је Авалски торањ, после Светског трговинског центра у Њујорку, друга по величини икада срушена зграда на свету.

Други живот

Током пролећа 2005. године рашчишћаване су хиљаде тона бетона и остатака гвожђа, а више од 50 стручњака из различитих области учествовало је у реализацији главног пројекта обнове Торња који садржи више од 70 свезака. Извршена су геодетска снимања, инжењерско-геолошка и геотехничка истраживања, дати услови фундирања и предвиђене мере консолидације терена у зони будућих темеља.

Да би се, на захтев инвеститора, у потпуности задржао претходни визуелни идентитет објекта, радило се у изузетно отежаним условима. Магла и ветар, који је често достизао 100 километара на сат, угрожавали су безбедност људи који су изводили радове на висинама изнад 100 метара. Забележено је да је у једном периоду ветар чак 98 дана дувао преко границе дозвољене за извођење радова!

У свом другом животу Авалски торањ је задржао само стару геометрију ‒ све остало је потпуно другачије. Урађена је нова статика торња, измењена је дубина фундирања, повећане су марке бетона и пресеци арматуре. Челично степениште у стаблу претходног торња замењено је бетонским, што је допринело додатној крутости конструкције.

Током изградње, стручњаци су истицали веома компликовану геометрију објекта и захтевне задатке. За њих је велики проблем представљала и демонтажа оплате на 99. метру, где се налазила прва платформа, тешка шест тона, док је сам кран носио шест тона!

Градитељи су посебну пажњу посветили противпожарној заштити ‒  коришћени су материјали који приликом сагоревања не испуштају отровне материје. Уколико би дошло до пожара, за евакуацију би, како је предвиђено, било довољно девет минута.

Контрола улаза у сваком тренутку омогућава увид у број посетилаца у грађевини вишој од 204 метра, пројектованој тако да може да издржи најјаче земљотресе. На питање како торањ реагује на неповољне временске услове, стручњаци одговарају прецизним прорачунима о осциловању конструкције - предвиђено је да врх антене осцилује из своје осовине чак два метра.

Београдски феникс

Ни почетком 21. века Авалски торањ није изгубио свој првобитни значај ‒ дигитално емитовање програма врхунског квалитета и најразличитијих садржаја не би било могуће без објеката габарита овакве грађевине. Због тога су на челичном носачу антена висине 60 метара монтирани антенски системи за телевизију и радио.

Поред сала и тераса специјално пројектованих за антенске, радио-телевизијске и ПТТ уређаје, торањ на коти 120 метара има кафе-бар, а на 123. метру терасу ‒ видиковац, до којих посетиоце довозе два лифта, за 40 секунди.

У архитектонском смислу, Авалски торањ је од сличних узора у свету много интересантнији јер је окружен шумом, истичу стручњаци. Пројектанти су га, да не би био „усађен" међу борове, дигли изнад њих, чиме је приземље торња ослободило терен. Рампе, степеништа, терасе налазе се свуда око грађевине а шума је остала нетакнута. Истовремено, тај троугао изграђен у суровом, „бруталном" бетону, садржи скулптуралност форме, представљајући везу између архитектуре и скулптуре.

Поред топографског, ликовног и естетског значења, у Авалски торањ је уграђен и важан део идентитета једног народа.  Због тога је, између осталог, ова грађевина симбол једног времена, страдања и поновног рађања, симбол трајања.