Хиперактивност – изазови и решења

У историји, поремећај пажње детета се описује термином „болести пажње". Рад доктора Џорџа Фредерика објављен 1902. године говори о „дефекту моралне контроле" и „недовољним капацитетима за коришћење пажње, немиру, самоповређивању и деструктивности".

Различити су и недовољно познати узроци који доводе до поремећаја пажње и хиперактивности. Утицај околине је један од значајнијих разлога за испољавање ове тешкоће код деце. Захтеви околине постају већи, а толеранција и подршка примерена потребама деце често изостају, посебно у породици, а касније и у вртићу.
Развој детета које испољава ове симптоме поремећаја зависи од степена изражености
кључних одлика тих сметњи, немира, импулсивности, хиперактивности.

Може се рећи да се сметње јављају на пољу моторике и перцептивно-моторичком плану, у сфери пажње, емоција, социјалних односа, и у подручју когнитивних функција. У понашању ове деце карактеристична је непредвидљивост, са сменом „добрих и лоших" дана. Честе су промене расположења и на свако и најмање ускраћивање жеље, а нису ретки ни напади беса.

Како уче ученици са поремећајем пажње?

У раду с тим ученицима постоји више приступа, међу којима је и „образовни приступ". Постоје тешкоће у његовој примени, међутим, он отвара простор за непосредније прихватање ученика с поремећајем пажње ‒ хиперактивношћу.

У истраживању које је Пурдије спровео са сарадницима испитујући успешност приступа и
стратегија у раду с том децом, образовни приступ је дао боље резултате од когнитивног, бихевиоралног или медицинског приступа.

Чињеница да ти ученици могу знатно да поремете рад у одељењу указује на потребу да се њихово понашање и однос према учењу схвате као стање које је могуће преусмерити.

Превентивни приступ проблемима у понашању ове деце помаже наставнику да
избегне реактивне приступе (проблем ‒ тренутна реакција) који су обично неадекватни и
повећавају анксиозност код ученика. Комбиновање рада за столом с физичким
активностима, припрема визуелно-моторичких задатака, брза повратна информација
наставника о раду ученика, подстицање током рада на часу, примена визуелно-моторичког рада ‒ ученик на постављено питање одговара тако што запише одговор на картицу коју подиже како би учитељ одмах могао да процени урађени задатак. Ученици са поремећајем пажње ‒ хиперактивношћу постижу боље резултате на задацима који укључују читање с разумевањем наглас, а не у себи.

Специфичне тешкоће

Истраживања у области специфичних тешкоћа у учењу показују да су те тешкоће
најчешће узроковане минималним церебралним дисфункцијама, од чијег функционисања
зависе ментални процеси: памћење, пажња, мишљење и опажање. Какве тешкоће у учењу постоје? Специфичне тешкоће у учењу укључују: тешкоће у читању (дислексија), писању (дисграфија) и рачунању (дискалкулија).

За учитеља је важно да разуме разлику између специфичних и неспецифичних тешкоћа у
учењу. Треба јасно да разликује специфичне тешкоће у писању и читању и рачунању од уобичајених тешкоћа са којима се деца сусрећу, посебно на почетку школовања. Писање, читање и рачунање су за прваке сложени мисаони захтеви повезани са расподелом пажње између техничких, правописних и менталних операција током њиховог обављања.

Почетне тешкоће у читању, писању и рачунању посебно су видљиве код деце која нису
редовно похађала припремни предшколски програм или су занемарена у социјално
нестабилним породицама. Деца којима српски језик није матерњи језик такође могу да
покажу тешкоће у савладавању почетног читања и писања. Уобичајене тешкоће у учењу,
након одређеног времена, смање се и нестану, ако нису последица неких сметњи у развоју.

Код специфичних тешкоћа у учењу деца праве сличне грешке у читању, писању и
рачунању као и друга деца, само је разлика у броју и постојаности грешака. Грешке које се јављају код дисграфије, дислексије и дускалкулије учестале су, разноврсне и постојане, не губе се после подучавања већ захтевају стручну подршку логопеда, а по потреби и других стручњака.