Доказати или претпоставити ‒ шта је важније?

Но она главна асоцијација која се овде намеће јесте чињеница да постоји један план редукције на коме се у опште појаве, па чак и појединачне примерке једне одређене уметничке врсте, може продрети помоћу инструмената анализе позајмљених од било које друге специфичне врсте. Када се говори о синтези (а о томе се стално говори), треба првенствено имати у виду могућности интердисциплинарног метода. Не као формалног трика, већ као стварне шансе да се ситуација осветли на један савршенији начин. 

Конфронтирајући често уметност егзактним наукама, заправо манифестујемо колико нам је битна извесна компензација. Јер у данашњем свету, где је важније доказати него претпоставити, уметност стално губи игру. Једноставно зато што ту игру прихвата.

Стога је олакшавајућа изјава Макса Планка, једног од најзначајнијих физичара у историји човека:

„Тамо где се простор и време узимају у разматрање независно једно од другог, историја се схвата искључиво као низ пресека саставних делова. Што се тиче физике, неспособне да прикаже слику космоса, она се залагала да га представи као галерију слика, при чему је свака класа феномена објект посебног третмана."

Ништа нам, дакле, не преостаје до да физици понудимо појам стила, не бисмо ли је извукли из кризе инструментаријума којима оперише. У овом случају, стид представља манипулацију којом се појединачно, макар и по цену лажног представљања, уклапа у шему општег, ради компактнијег коначног изгледа оног што се представља.

Нажалост, та би понуда била етикетирана као наивна. Физика се, наиме, одувек служила описаним средствима. Вероватно и пре но што је уметност дошла на сличну помисао.

Остаје нам да променимо премису, па да се понашамо као да је у данашњем свету важније претпостављати него доказивати.