Фром: O хармонији и сумњи

Иако је конзервативно васпитаван и образован, у духу традиционалне јеврејске породице, Ерих Фром је био побуњенички и атеистички настројен. Сматрао је да је религија један од основа борби, раздора и неједнакости. Одбацивање религиозности код Фрома може се тумачити и као последица тешког периода између два светска рата.

Када је реч о формалном образовању, почео је са социологијом а пронашао свој прави позив у психологији. Док је био младић, међу узорима су му били многи јеврејски интелектуалци попут Хермана Коена и рабина Нехемије Нобела.

Рат као преломна тачка

Први светски рат донео је катастрофе које су дубоко промениле одређена Фромова веровања и поглед на свет. Једном је рекао: „Када се рат завршио 1918. године, био сам дубоко узнемирен младић, опседнут питањем ‒ како је рат могућ; желео сам да разумем ирационалност понашања људи у маси, као и страствену жељу за мир и међународну сарадњу. Почео сам да сумњам у све званичне идеологије и декларације и био испуњен убеђењем да у све мора да се сумња".

Након завршетка студија на Универзитету у Франкфурту 1919. године, уписао је социологију на Универзитету у Хајделбергу. Под покровитељством еминентног социолога Алфреда Вебера, докторирао је 1922. године. Средином двадесетих година Фром је променио свој академски смер и посветио се студијама психологије.

Прилику за обуку у психоанализи добио је захваљујући познанству са Фридом Рајхман, с којом се оженио 1926. године. Међутим, брак је био неуспешан, не само због тога што је Фрида била десет година старија од њега већ и зато што је некада била његов психоаналитичар, што је одузело дозу спонтаности у браку. Ипак, после развода одржавали су добре личне и професионалне односе.

Запажене друштвене теорије убрзо су му омогућиле позицију у „Франкфуртској школи". Помогао је у оснивању Француског психоаналитичког института и придружио се престижном франкфуртском Институту за друштвена истраживања, где је држао и предавања од 1929. до 1932. године. У јеку Хитлерове моћи и нацистичке окупације, Ерих Фром је био присиљен да напусти домовину; отишао је најпре у Женеву, а потом у Сједињене Америчке Државе. Године 1934. придружио се Колумбијском универзитету а држао је и предавања на Универзитету Јејл и Колеџу Бенингтон између 1941. и 1950. године.

Године које је провео у САД биле су плодоносне. Његова прва публикација објављена је 1942. године под називом „Бекство од слободе".

У публикацији је превасходно разматрао „ослобађање од традиционалних веза средњовековног друштва, док је појединцу пружао нови осећај независности, али га је и испунио сумњом па и анксиозношћу..." Бег од слободе иначе се доживљава као један од извора политичке психологије.

Фром и Фројд

Многи од Фромових радова били су у вези са делом Сигмунда Фројда. Многи његови ставови супротстављали су се ставовима америчких фројдоваца. Фром је сматрао да одлике психе једне особе јесу последица биологије, али и утицаја друштва. Наглашавао је и утицај „конзумеризма" на свест човека. Фром је детаљно проучавао Фројдова учења и теорије и тако препознао њихову неусклађеност.

Фројд, на пример, објашњава људску фрустрираност и незадовољство као последицу борбе између потреба и притисака, па самим тим и потискивања. Два импулса (Ерос и Танатос као инстинкти живота и смрти) спајају се, али и сударају унутар личности појединца. Ерос означава све животне афирмативне особине попут љубави, сексуалности, маште, поноса и нагона. Танатос се, с друге стране, односи на негирајуће импулсе насиља, бруталности, уништавања и смрти.

Фром је оптуживао Фројда и његове присталице да су недоследни. Сматрао је да је Фројдово објашњење људске свести у виду конфликта два екстрема ‒ ограничено. Осудио га је као мизогина, али је ипак имао велико поштовање према њему и његовим достигнућима, јер је Фројд, упркос бројним празнинама у својим теоријама, заједно са Албертом Ајнштајном и Карлом Марксом био међу претечама модерне ере.

Фромова књига „Разумно друштво" (1955) инспирисана је раним учењем Карла Маркса. Фром је одбацивао капитализам који је превладао у западном друштву, али и комунизам, који је захватио тадашњу совјетску нацију. Подржавао је рана учења Маркса и постао познат као један од зачетника социјалистичког хуманизма.

Други брак Фром је закључио са Хени Гарланд 1944. године и тако добио америчко држављанство. Године 1950. преселио се у Мексико да би преузео позицију коју му је понудио Национални аутономни универзитет у Мексико Ситију. Тамо је радио и истраживао до 1965. године. Супруга је преминула у том периоду. Као активни психоаналитичар помогао је у успостављању мексичког Института за психоанализу и остао је његов директор до 1976. године.

Фромови радови бавили су се истинским и филозофским хуманизмом. Фасцинирала га је еволуција човекових физичких и интелектуалних способности. У свету који се постепено кретао ка бездушној механицистичкој филозофији подстакнутој развојем технологије, Фром се борио за очување човековог духа, афирмацију његових способности, хармонију међу културама, позитивнију и срећнију будућност... Фром је разматрао страшне последице ратовања и тумачио их као последице развоја технологије.

Предавач, активиста, писац

Трећи и последњи брак Фром је закључио са Анис Фриман 1953. године. Током тог брака задржао је свој положај на Мексичком универзитету, док је неколико месеци предавао и на неким америчким универзитетима. Његово учешће у политици није било само у облику „критике из фотеље". Поред тога што је био активиста за грађанска права, он је такође водио снажне покрете против нуклеарног оружја, учествовао у протестима против рата у Вијетнаму и чак организовао различите покрете за заштиту животне средине.

Фрома су у том периоду почели све више да окупирају појмови смрти и деструкције. Његова књига „Анатомија људске деструктивности" детаљно демонстрира ту идеју, заједно са уверењем да је најважнији принцип који води човечанство импулс што произлази из одсуства истинског постојања и индивидуалности.

У последњем важном делу под називом „Имати или бити" (1976) објашњава две компоненте које чине живот: „имати" означава све ствари материјалним и заснива се првенствено на насиљу и опојности; „бити" је, с друге стране, појам уграђен у љубав и управља се духом хармоније и конструктивних акција. Фром је наглашавао важност равнотеже између те две компоненте, јер би доминација оног „имати" довела до хаоса и уништења.

Ерих Фром је преминуо 1980. године после срчаног удара. У његова најважнија дела убрајају се: „Психоанализа и религија" (1950), „Марксов концепт човека" (1961); „Иза ланца илузије: мој сусрет са Марксом и Фројдом" (1962); „Анатомија људске деструктивности" (1973).

 Приредила: Маја Стојановић