Опасне супстанце вребају из околине

Ми немамо депоније за индустријски и опасан отпад и на досадашњим одлагалиштима, најчешће несанитарним депонијама, завршавале су и разне штетне и опасне материје. Исто важи и за опасан отпад из наших домова који најчешће свој животни век оконча на некој комуналној депонији или, још горе, директно у водотоку.

„Намеће се питање шта да урадимо са постојећим опасним отпадом који се нашао на класичним одлагалиштима, ђубриштима. Уз атмосферске падавине долази до спирања тог материјала и штетних супстанци које се у њему налазе. Доспевају у водотоке, одакле улазе у биљни и животињски свет преко ланца исхране. Што је најгоре, наши водотоци су главни извор водоснабдевања низводно од тих ђубришта", каже проф. др Петар Булат из Института за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић".

На таквом подручју у близини депонија није могуће произвести ни здравствено безбедну храну. Нажалост, дешава се да њиве нису далеко од места где завршава и опасан отпад.

„Имате индустријски отпад који и дан-данас неко само проспе са стране поред пута или на свој комплекс. То је извор загађења. У зависности од садржаја тог отпада јесте и учинак на наше здравље", сматра проф. др Слободан Тошовић са Високе школе здравстено-санитарних струковних студија „Висан".

Проф. Булат сматра да је оно што се дешава у грађевинарству добар показатељ како се неодговорно односимо према животној средини и здрављу. Приликом рушења уопште се не води рачуна о материјалима који су уграђени у зграде.

Азбест и рабљена уља

„Поменуо бих једну веома опасну материју ‒ то је азбест. У многим нашим грађевинама азбест се налази на различитим местима. Када дође време за рушење неке зграде, она се руши као да је сазидана од најбезбеднијег материјала. Нико не води рачуна о азбесту", каже проф. Булат.

Азбест не представља опасност док његова влакна не почну да се распршују кроз ваздух. Док производи у које је уграђен азбест нису оштећени, нема начина да се из њих ослободе азбестна влакна. Међутим, када дође до ослобађања азбестних влакана, то представља велики ризик по здравље.

Пажњу на азбестна влакна скренуло је пре свега оболевање рудара у рудницима азбеста и радника који су радили у фабрикама где се азбест користио као сировина за израду различитих производа. Они су у знатно већем проценту од осталог становништва оболевали од плућних болести попут азбестозе, рака плућа и мезотелиома ‒ малигног тумора плућне марамице. Те болести су се код њих јављале и 20 и 40 година након експозиције или изложености азбесту.

За уклањање азбеста потребне су посебне мере заштите и посебно обучено особље. Тамо где је азбест уграђен, уколико није дошло до оштећења, не препоручује се његово уклањање.

Још један опасан отпад који садржи токсичне тешке метале ‒ рабљена уља завршавају у Србији на ливадама, у рекама, у кућним ложиштима, или се њима премазују металне ограде, грађевински блокови. Користе се и као средство за заштиту дрвета, пољопривредних машина или за уништавање корова. Та отпадна уља заправо су опасан отпад, који никако не би смео да има овако широку употребу, јер загађује животну средину и угрожава здравље.

Само литар рабљеног уља може да загади милион литара подземних вода. Контаминирају се и земљиште и ваздух. Литар рабљеног уља просут на пољопривредно земљиште чини ту површину неупотребљивом за наредних 20 година.

„Нажалост, имамо неодговорних појединаца који користе рабљена уља за грејање, што је катастрофално, јер сагоревањем таквих уља у животну средину доспевају врло токсичне материје и на сваки начин то треба да избегавамо. Системом откупа рабљених уља можемо да их рециклирамо и да од њих правимо друге корисне ствари", сматра проф. Булат.

Опасност по животну средину представља и амбалажа у којој се ова рабљена уља чувају, попут разних бачви или боца, које на крају завршавају на депонијама, било оним званичним било дивљим.