Ен Саливан ‒ снага љубави и воље

Захваљујући својој оданој учитељици Ен Саливан, Хелен је изашла из затвореног и збуњујућег света слепила и глувоће. Образовала се, написала једанаест књига, путовала широм света, храбрила особе са инвалидитетом, оснивала фондације и организације за помоћ слепима и слабовидима... На том путу успеха, скоро 50 година, верно ју је пратила њена учитељица Ен Саливан. Без ње, име Хелен Келер не би толико значило.

Одрастање у сиромаштву

Ен Саливан је рођена 1866. у породици сиромашних ирских имиграната у близини Масачусетса. Сиромаштво, беда, као и рана смрт мајке, довели су породицу у још гору ситуацију. Напустио их је отац, а деца су послата да живе у „сиромашној кући" у Тјуксберију.

Када је Ен имала око пет година, оболела је од трахоме, заразне болести очију узроковане бактеријом Chlamydia trachomatis. Та заразна, веома болна инфекција очију најчешће се јавља код деце која живе у лошим хигијенским условима, а одсуство лечења изазива слабовидост или слепило. Ен је током боравка у Тјуксберију имала операцију очију која јој је пружила краткорочно олакшање, али је тек у Институту за слепе Пeркинс у Бостону добила прилику за још једну операцију којом јој је повраћен вид. Међутим, тегобе са очима пратиће је до краја живота.

Образовање као једини пут

За постојање школа за слепу децу Ен је сазнала у Тјуксберију. Схвативши да јој једину наду може пружити образовање, била је истрајна у настојању да оде у једну од тих школа. Искористивши посету комисије која је проверавала услове живота у „сиромашној кући", Ен је добила препоруку за Институт Перкинс.

Животно искуство Ен Саливан било је различито од искустава других ученика у Перкинсу. Полазнице тог института биле су већином ћерке богатих трговаца и фармера. Ен је долазила из сасвим другачије средине. Није знала да прочита нити да напише своје име. Деца су је исмевала због незнања и грубих манира. Веома често је због свог понашања и оштрог језика долазила у сукоб и са учитељима. Све то је код Ен изазивало срамоту, али и бес и одлучност да напредује. За веома кратко време затворила је празнине у свом образовању.

Срећу након завршетка школовања помутио је страх од неизвесне будућности. За разлику од осталих штићеница Института, Ен није имала где да се врати. Међутим, судбина је интервенисала на неочекиван начин.
Родитељи Хелен Келер су већ дуже време тражили учитеља за своју ћерку. Хеленина мајка је прочитала Дикенсову књигу „Америчке белешке" и ту се упознала са случајем образовања глуве и слепе девојке Лауре Бриџман. Посредством Александера Грејама Бела, Келерови долазе у Институт Перкинс, где им је тадашњи директор за учитеља њихове седмогодишње ћерке препоручио управо Ен Саливен.

Познанство са Лауром

Током школовања у Институту Перкинс, Ен Саливан се спријатељила са много старијом Лауром Бриџман (1829-1889), још једном познатом ученицом те установе. Лаура је у Перкинс дошла са седам година, пет година након отварања школе. Поред тога што је била слепа, била је и глува. Нико до тада није успео да образује особу са тим ограничењима, па је за њу морао бити направљен посебан метод.

Тадашњи директор Перкинса, др Самјуел Гридли Хау заинтересовао се за тај случај и у раду са Лауром применио нови метод образовања. Уместо проширивања знања знаковног језика, Лаура је посебним методама почела да учи енглески језик. Уз помоћ професора који јој је спеловао на длану, убрзо је похађала часове читања, писања, географије, аритметике, историје, граматике, алгебре, геометрије, и филозофије...
Др Хау је у годишњим извештајима објављивао резултате рада са Лауром Бриџман. На тај начин су и учитељ и ученица постали међународно познати.

Приредила: Блаженка Бијелић