Феноменологија?

У својој „Феноменологији духа" Хегел овај термин разуме као метафизички приказ свести у њеном дијалектичком кретању, и то од чулне непосредности, па до апсолутног знања. С друге стране, за Брентана (Ф. Брентано), феноменологија је дескриптивна психологија са гледишта реалистички схваћене интенционалне свести.

У том обимном, ауторском приступу разумевања феноменологије, поглавито 19. века, постаје разумљиво због чега Хусерл узима феноменологију као став, и као методу, због чега очекује од феноменолога „потпуни лични преображај" јер она није тек једна филозофска теорија, ни „сазнање ради сазнања" те нема неки чисти научни циљ; заправо, феноменологија представља „свођење преднаучних и научних објективизација као отуђења од живе субјективности на њихов извор", дакле, заправо враћање, редуковање формалног на конкретни, материјални априори, враћање самим стварима из критичког, филозофског става.

Нова (Хусерлова, заправо) дефиниција феноменологије произилази из конкретности, као науке о трансценденталној субјективности. Његова феноменологија свој пут започиње свођењем, редукцијом у природном ставу датог света на субјективност која заснива сам свет и која је вансветска. Конституција света започиње из трансценденталног ега, као процеса који је супротан од редукције и који је везан за интенционалност.

Циљ феноменолошке редукције не састоји се у томе да појаве своди на јединство принципа, већ напротив, да за непристрастан поглед „сачува богатство самодатих феномена, као што је циљ трансценденталне редукције свођења у природном ставу датог реалног и објективног света на изворну субјективност".

„Ако се ствари тек пошто су конституисане показују као оно што су, онда нам то може изгледати као право чудо и ми морамо питати где су границе конституције." (Хусерл) Феноменолошка филозофија се јавља у ситуацији „кризе наука", када је у „фанатизму објективности" (Хусерл, Б. B. Либрукс) заборављен извор који се находи у прекатегоријалном искуству „животног света".

И за крај (у овом кратком покушају скицирања проблема), ако савремена криза науке погађа њихов темељ, као и њихов смисао, онда феноменологија, насупрот математизовању „формализовању модерних наука, што доводи до њиховог обесмишљавања и искорењења, захтева враћање субјективности". Насупрот објективизму, натурализму, сцијентизму, „феноменологија захтева прекатегоријално заснивање науке у свету живота ‒ као изворном тлу науке, захтева осмишљавање као самоосвешћење науке путем доследног размишљања идеје трансцендентализма".