Георгиј Антонович Гамов: почеци теорије о Почетку

Веома брзо, Гамов је освојио наклоност и поштовање многих од најзначајнијих физичара епохе. Међу њима био је и сам Нилс Бор, који је понудио Гамову посао на Универзитету у Копенхагену. Три године касније, Гамов прихвата понуду Ернеста Радерфорда, другог великана физике двадесетог века, са којим ће провести више од годину дана у Кевендишовој лабораторији Универзитета у Кембриџу. Из Гамовљевог рада у те две водеће научне установе убрзо ће проистећи нова схватања суштинских процеса преображавања атомског језгра - нуклеарне фисије и фузије.

По повратку у Совјетски Савез, Гамов стиче звање главног истраживача при Лењинградској академији наука. Убрзо ће, међутим, искористити прилику која му се изненада пружила у виду позива на научни скуп у Бриселу како би емигрирао у Сједињене Америчке Државе, где му је сместа понуђена катедра на Универзитету Џорџ Вашингтон. Било је то 1934. године. Од тог тренутка, Георгиј Антонович познат је као Џорџ.

Главне области истраживања којих се Гамов подухватио у новој домовини биле су стеларна астрофизика и космологија ‒ наука о општем устројству васионе и њеној еволуцији. Већ 1942. године, док је свет највећим делом био немилосрдно уроњен у Други светски рат, Џорџ Гамов је објавио рад у коме је објаснио многе чиниоце од којих зависи животни пут звезда и назначио физичке процесе који омогућују не само да звезде сијају већ и да у својој врелој унутрашњости ‒ попут каквих космичких алхемичара ‒ стварају хемијске елементе теже од водоника и хелијума. Тако је Гамов продубио разумевање везе између нас самих и свакодневних ствари које нас окружују са догађањима у скривеним средиштима звезда.

Свакако најпознатији део научног опуса Џорџа Гамова односи се на разраду и поткрепљење далекосежне теорије коју је први предложио белгијски свештеник и астроном Жорж Леметр. Реч је о теорији по којој је васиона започела своје постојање и трајање експлозивним ширењем из „примордијалног атома", неухватљиве почетне тачке или почетног стања бесконачно малих димензија ‒ праисконског сингуларитета. Леметрова и Гамовљева теорија могла је да објасни веома важан феномен ‒ међусобно удаљавање галаксија које су двадесетих година открили Хенријета Свон Левит, Едвин Хабл и Милтон Хјумасон ‒ али је и предвидела откриће космичког микроталасног позадинског зрачења, што ће, не без уплива срећне случајности, поћи за руком Арну Пензијасу и Роберту Вилсону деценијама доцније. Данас поменута теорија чини окосницу стандардног космолошког модела. Познајемо је под називом који су јој, испрва подругљиво, наденули њени противници на челу са сер Фредом Хојлом: Велики прасак.

Пред крај живота, као и многи други великани, Џорџ Гамов се посветио сасвим другачијем подручју научног истраживања, заинтересовавши се за биологију, и то у првом реду генетику ‒ још једну дисциплину која се вртоглаво развијала. И овде је његов допринос био колосалан: управо је он први претпоставио да четири различита нуклеотида у саставу деоксирибонуклеинске киселине, или ДНК, груписана у различите триплете, чине генски запис који чува информације о наследним одликама живих бића. Тако је, пре но што ће се наклонити и опростити од светске научне публике, Џорџ Гамов одшкринуо врата још једне велике позорнице трагања за сазнањем.

Остао је упамћен и по читавом низу популарних књига у којима је на једноставан, духовит, али и дубоко садржајан начин разјаснио многе од кључних замисли научника којима се људска интуиција, свакодневна свест и здрав разум неретко опиру. Истакнуто место међу тим књигама заузима дело „Господин Томкинс у Земљи чуда" са још три наставка, где је Џорџ Гамов показао незаустављив креативни дух и истанчан смисао за хумор, умногоме оплеменивши бројна поглавља историје науке у чијем је остварењу одиграо водећу улогу.