Велике силе и архивска грађа

Војислав Јовановић Марамбо (1884‒1968) студирао је књижевност у Лозани, Женеви и Лондону. Докторирао је у Греноблу 1911. Још пре Првог светског рата постао је доцент Београдског универзитета, одмах после рата ванредни професор, али је универзитетску каријеру заменио дипломатском, где су његова знања дошла до изражаја. Његова сећања, у којима је био и строги критичар, забележио је у јуну 1915. анонимни истраживач мистериозног Института и тај документ се чува у Архиву Југославије, у Фонду 100. Био је огорчен неким потезима и немаром.

„Писао сам ја једно дело о италијанско-југословенским односима. Преко годину дана рада, па ништа. Ено га још у рукопису у МИП-у, а требало га је Српска академија издати, али се увек нашто деси. Једино ми је Југословенска академија издала документе о Рапалском уговору. А велики је то рад и интересантно дело. Ко зна шта је сада са тим, јер ја сам био избачен из МИП-а кроз пар сати, па нисам могао ни све своје биљешке узети."

Студирао је у Лондону, за време Првог светског рата био је шеф пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. Врло су занимљива његова гледања на однос велике империје према другима.

„Такви су они, то је интересантна нација, живио сам ја у Енглеској. Не сме се њима веровати, они неког воле и подржавају само док је то њима у интересу. Тако су се разочарали краљ Петар, Јовановић, Пурић и други мислећи да су они једини њихове сигурне гарнитуре. А знате ли ви Енглезе? За све они имају своје гарнитуре, за Србе, за Хрвате, за православну цркву, за католике, а сви раде за једнога. Кад би ми могли наше људе одгојити као Енглези своје, да свак сматра својом дужношћу известити своју владу о свему што је видео у иностранству. Неће наши људи то, па ни ови млађи данашњи."

"Такви су Енглези"

Јовановић износи неке критичке примедбе, али и указује шта од Енглеза ваља научити. Они пре свега раде за интерес своје државе. Критикујући наше тадашње младе људе, Марамбо је критиковао њихово помодарство, позерство, у њима је видео супротне особине од оних које је видео у Енглезима.
„Ето ја неки дан у ʼМажестикуʼ па слушам разговор неких младих људи који раде у дипломатској служби. Па знате ли о чему разговарају? Како се вани носи, шта се једе, где се може добро забавити, колико дугмета треба имати на оделу итд. Знао сам једнога свештеника енглескога, ботаничара, научник, који је долазио пре рата у Југославију често и радио по планинама око албанске границе, сакупљао тамо биље а сигурно да је после тога извештавао своју владу шта је све тамо чуо и видио. Такви су Енглези."

Велике културе постале су то што јесу зато што ништа нису омаловажавале. Оне све раде темељно, ништа не препуштају случају или немару. Свакога желе да упознају до танчина да би успоставиле односе који им доносе највише користи.
Јовановић то поткрепљује примером:
„Знате ли шта је било са немачким архивима МИП-а? Дигли су их Енглези и Американци и сада их у Лондону проучавају посебне екипе енглеско-француско-американске, и издају књиге докумената. До сада су изашле три књиге. Ја верујем да ће они ипак вратити на концу Немцима те архиве, кад искористе шта им треба, па би требало да и ми са наше стране тражимо оно што се нас тиче, нешто би се могло добити."

Као страствени истраживач дипломатских докумената, за разлику од оних које то није интересовало, а морало би, он је бар указао на чињенице које су и за људе са ових простора судбински значајне. Неутемељеност у документима подстиче сумњу у знања о прошлости.

„У овим књигама које су досада изашле(а заплењено је око 24 вагона архиве) на крају се даје преглед нађених архива. Сигурно неће све казати, но ипак се нешто види. Има и за нас интересантних ствари. Тако се наводи да има архива Немачког посланства у Загребу до 1941. године са 800 фасцикли (сигурно је ту уклопљена и бивша аустријска и чешка архива посланства), па архиву београдског Немачког посланства са 100 фасцикли. Било би интересантно доћи до тога, а можда би се тражењем нешто и добило, а могло би се успут нешто и украсти. Без тога се не може писати наша савремена историја. Ове сам ја књиге прегледавао у Америчкој читаоници."

Да ли је истражено оно што наводи Војислав Јовановић Марамбо? Чини се да имамо довољно образованих младих људи који добро знају стране језике и имају опште образовање и културу, тако да би уз додатну обуку могли да обаве ове послове на осветљавању прошлости у име будућности. Да се бар у томе угледамо на велике западне културе. Или да се данашњи млади баве забавом и „колико дугмета треба имати на оделу"...