Документи у расејању

„Наших архива има највише вани и оне су најинтересантније. Ја сам у архиви МИП-а НДХ у Загребу био пронашао једну фасциклу са француским документима, извештаји из Француског посланства у Београду 1938-1939, интересантни документи, а налазили су се у каси задњега министра вањских послова НДХ Алајбеговића. То су Немци били дали усташама неке ствари из архиве које су запленили у Француској."

Марамбо је сматрао да таквих докумената, које су Немци делили из Француске архиве, има и у Италији, Чешкој и да су они неопходни за писање „наше" историје, јер су „наши" документи нестали. То није питање само оних којима је трагање за прошлим догађајима животно опредељење, већ је неопходно тачно утврдити неке чињенице из прошлости да би се донела боља решења за будућност.

„Различите су судбине наших архива. Ето архива Српског посланства у Бечу до 1918. се налази у СССР-у. Када је Србија заратила 1914. посланство је своју архиву дало на чување Руском посланству у Бечу, а кад су Руси заратили дали су своје архиве на чување Холанђанима. После рата 1918. вратили су Холанђани Совјетима ту архиву, а са њом и српску архиву."

Да подсетимо, совјетска Русија и Краљевина СХС нису баш неговале пријатељске односе. Јовановић је указао на судбину и значај архиве српског посланства у Бечу између два светска рата.

„То је интересантно, јер је Беч био центар како комунистичке тако и усташке делатности. Нашао сам био један документ, молбу неког Јелића са Хвара који је пре рата био чиновник у посланству у Бечу. Јелић је 1941. пришао усташама, па у овој молби у којој тражи одобравање женидбе набраја своје заслуге за усташе те наводи како је архиву Југословенског посланства из Беча послао у Загреб и како је за Гестапо радио од 1934. Ја у Загребу нисам могао пронаћи ову архиву. Можда је негде у некој нашој установи па онако лежи, или су је продали као стари папир."

Да ли је могуће да прошлост заврши као стари папир? Сировина за рециклажу? У трагању за чињеницама које садрже документи често се пронађе и нешто што нисте тражили, што није био циљ истраживања, али то посредно сликовито приказује одређено време, прилике, судбине људи... Свако читање једног документа открије нешто ново. Оно што се на први поглед учини као обичан, безначајан папир можда у себи садржи податке које могу да открију нове путеве у истраживањима. Да би се имао кров над главом прво се мора изградити темељ.

„А где је архива старога МУП-а, ту има интересантних полицијских ствари, је ли она у Државној архиви не знам. Али су ту Немци прочистили понешто што је њих интересовало. То је за њих радио архивар Микел, који је после ослобођења радио у архиви Народне Скупштине. Говорио сам ја о томе и водио истрагу. Једна моја чиновница га је саслушавала, али се он држао дрско. Неки другови су ми говорили да је то добар старац, те се тако ствар свршила, а можда га је Озна била узела за себе јер се такви уплаше, но то не знам. Недавно је тај стари умро, за њега сам чуо да је писао некакав дневник."

Разговор са Војиславом М. Јовановићем, који је трајао четири сата, сарадник тајанственог Института је обавио 15. јуна 1951, белешка је састављена сутрадан.