Љубав душа

„Сањам једну доброту без граница којом бих хтио некога да обаспем, којом бих хтио да ме неко обаспе.” Иво Андрић, „Ex Ponto”

По својој узвишености, особине љубави су сувише танане да би се могле описивати. Њу не багателише ниједна религија, не забрањује ниједан закон, кроз читаву историју човечанства. Тако се међу фатвама великог владара Ибн Абаса, филозофа, лекара и тумача Курана, нашла и једна поред које су остале можда и непотребне, а гласи: „Овај је убијен љубављу; за његову крв нема ни плаћања ни освете".

Нема консензуса о питању природе љубави, али се сразмерно често, као узрок појаве овог осећања, наводи узвишена стихија сједињавања честица душе које су у „овдашњој" природи растављене; и то не само следећи платоновску потрагу за (увек постојећом) другом половином, већ поштујући законитост по којој се душе у свету вечности међусобно привлаче по принципу енергетског капацитета ‒ моћније с моћнијим, слабије са слабијим.

Знамо да је тајна спајања и раздвајања међу (с)тварима управо у том сједињавању и растављању ‒ слична (с)твар привлачи сличну, одговарајућа се поверава одговарајућој. Урођене истородности делују приметно и њихово дејство је видно. Узајамно непријатељство супротности пак, баш као и несагласност међу различитима, открива се и међу људима ‒ па како се онда не би откривало у етеричној души, чији је свет чист и лак, кад њена суштина тежи да се испне ка равнотежи, када је она у својој основи подешена да прихвати подударања и мењања, жеље и одбијања.

Да се поново позовемо на Куран: „Он је тај који је све створио из једне душе, а створио јој је и пара, да би му се поверавала". Аналогно Боготворцу који је Еву оваплотио из Адама (зашто баш из ребра?), чињеница да пар душе проистиче из ње саме поставља је као conditio sine qua non основе њиховог поверења.

Када би се љубав јављала (једино) због подударности квалитета, човек не би волео оне који му не помажу, нити оне са којима се не слаже; по томе знамо да љубав настаје у самој суштини душе. Она која се јавља услед било којег спољашњег узрока, умањује се његовим умањивањем (привремено се учвршћује блискошћу, или слаби удаљавањем), а увек нестаје истовремено са његовим нестанком.

Тако се понашају све љубави осим оне настале привлачењем душа коју (можда?) може прекинути само смрт. Као што је велики Ибн Хазм у „Голубичином прстену" проповедао:

„Моја љубав према теби вечна је у снази
Свог постања, она је настала и не умањује се
Нити се увећава. Она нема другог узрока осим
Жељења, и нема повода који би знао било ко
Кад видимо да је нешто само себи узрок и циљ,
Знамо да ће то трајати вазда. Ако не знамо да јој је
Узрок у некој другој ствари, сигурни смо да ће
Нестати и она кад нестане оно због чега је настала."

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.