Треба ли нам увозни отпад?

Расправу на којој су се сусрели представници академске заједнице, локалних заједница, организација цивилног друштва и Одбора за заштиту животне средине Народне скупштине, организовали су Регионални центар за животну средину (РЕЦ) ‒ канцеларија у Србији, и удружење УНЕКООП из Параћина.
Циљ округлог стола, према речима организатора, био је да се нагласи важност укључивања свих заинтересованих страна у дискусију о изменама закона које имају директан утицај на стање животне средине и поштовање хијерархије управљања отпадом у Србији. Другим речима, не постоји довољно јак аргумент да се измене закона доносе без опсежне јавне расправе.

Управљање отпадом на прави начин

Законом из марта 2016. наша регулатива у овој области приближила се европској. Ипак, у земљи Србији, отпад је и даље само отпад.

„Инсистирамо на пуној имплементацији одредаба Закона јер једино тако отпад може да постане ресурс и да захваљујући циркуларној економији отварамо нова, зелена радна места. Захваљујући томе, имаћемо развојну шансу за привреду чији ће производи на тај начин постати конкурентнији", рекла је Ивана Стојиљковић, председница Одбора за заштиту животне средине Народне скупштине.

На територији Републике Србије постоји 12 санитарних, 130 јавно-комуналних депонија и готово 3.000 дивљих депонија. Над последњим не постоји никаква контрола, на њима се може наћи све ‒ од животињског, до опасног отпада. 

Не стојимо много боље ни са праћењем параметара који указују на загађење ваздуха, воде и земљишта. 
„У складу са Законом о заштити животне средине и Законом о заштити квалитета ваздуха, предузећа која спадају у категорију загађивача, имају обавезу самомониторинга, у сарадњи са акредитованим и овлашћеним лабораторијама и уз одговарајући инспекцијски надзор", рекао је Небојша Реџић из Агенције за заштиту животне средине Министарства заштите животне средине. У обавези су да податке достављају Агенцији, која их објављује на свом сајту.
Међутим, међу тридесетак овлашћених лабораторија у нашој земљи, ниједна не ради анализе на присуство диоксина и фурана, канцерогених супстанци које настају спаљивањем појединих фракција отпада и које, заједно са тешким металима и осталим загађивачима, могу завршити у животној средини. 

Према речима др Илије Вукадиновића, педијатра, представника Еколошког покрета Косјерић, производи спаљивања отпада у цементарама су оксиди азота (гасови са ефектом стаклене баште), тешки метали, међу којима су најопаснији за околину жива и талијум, и хлоровани угљоводоници ‒ фурани и диоксини. Последњи, осим огромног канцерогеног потенцијала, спадају у најотровније супстанце, иза оних које доводе до ботулизма, тетануса и дифтерије. „Накупљају се у организму и не постоји начин да се уклоне; изазивају стерилитет, малформације код фетуса, поремећен рад имуносистема, жлезда са унутрашњим лучењем", објаснио је др Вукадиновић. 

Уз напредне технологије у индустрији, требало би да иду још напреднији системи за заштиту животне средине, као и методе за континуирано праћење опасних супстанци у околини. Међутим, све то има и своју цену.

„Потребна нам је одређена доза скепсе и опреза када пожелимо да у нашу привреду имплементирамо наизглед напредна решења. Она могу да имају негативан утицај на нашу, последњих деценија нарушену животну средину, као и на здравље људи", рекао је др Илија Брчески, професор Хемијског факултета у Београду. Додао је да је за то неопходно имати пуну законску и инфраструктурну припремљеност, и да сматра да би ова расправа требало да осветли потребу да се пре доношења одлука узме у обзир ниво технолошког развоја наше привреде.