Најузбудљивија љубавна афера једног писца

Стотине нервозних руку стискају своје улазнице; стотине радозналих очију упиру поглед у те улазнице, па одмах затим испред себе, иза себе, лево и десно, и на крају, завршавају на улазници. Неке очи ишчитавају шта на тим хартијама од вредности пише, по ко зна који пут, друге само гледају у отиснута слова, и замишљају шта она представљају.

Стотине узбуђених људи стоје у гомилама (око сто педесет њих ту је провело целу ноћ), док свој пут кроз те густе гомиле проналазе древни профитери забаве и разоноде ‒ тапкароши ‒ које очајнички покушавају да пронађу они који и даље немају карте. Остао је још само који тренутак до отварања врата дворане, на која ће се окупљене гомиле устремити попут стампеда, не би ли заузеле што боље место за праћење предстојећег спектакла.

Неке жене већ падају у несвест, јер су чуле да су такви случаји већ забележени на оваквим догађајима, и да нису остали незапажени. Неки нагађају чиме ће догађај бити отворен. Неки су ту јер су и сви остали ту. У тачно двадесет сати почеће јавно читање Чарлса Дикенса, догађај који је, судећи по еуфорији публике, био нешто попут рок концерта 19. века.

Енглески писац Чарлс Дикенс је имао крајње динамичан, па чак и скандалозан љубавни живот. Био је заљубљен у млађу сестру своје жене; сестра умре, он је кује у звезде, јер нема савршеније драге од мртве драге. Настави да живи са женом, која је била одлучна у томе да остане жива и несавршена; упозна младу глумицу, због које коначно реши да остави стару жену, али после свега тога, Дикенс умре због једне друге љубави.

Најузбудљивија љубавна веза Дикенсовог живота била је његова веза за публиком, а многи сматрају да су управо велики напори које је улагао током својих читалачких турнеја широм Британије и Америке, довели до срчаног удара који је проузроковао пишчеву смрт у педесет осмој години живота.

На данашњи дан, пре двеста шест година, Чарлс Дикенс се родио, да би ускоро затим постао не само писац већ и један од пионира масовне културе. Наиме, Дикенсова дела, почевши од првог романа, Пиквиковог клуба, доживљавала су моментални успех и популарност. Томе је, с једне стране, узрок био начин на који су објављивана. Дикенсова проза објављивана је у форматима који су заправо више личили на новине, него на књиге. То није било симптоматично само за њега. Серијализација романа постала је пракса у деветнаестом веку из економских разлога ‒ штампање романа у наставцима коштало је издаваче мање и омогућавало да сваки део продају по нижој цени, те су наставци били приуштиви широј публици. Што је најважније, приче су прекидане на најзанимљивијим местима у радњи, што је нагонило читаоце да купују наставке све док се роман не заврши.

Ентони Тролоп, Дикенсов колега и савременик, упоредио је продају његових романа са продајом „овчијих бутки, или векни хлеба". Заиста, Дикенсова популарност је била несвакидашња, и до тог тренутка, невиђена. Људи су причали о ликовима из његових дела као да су им познаници, писали су му писма, са предлозима како да усмерава судбине ликова, захваљивали му што је у њихове домове увео пријатеље попут малог Пипа, или старог Пиквика. Његова дела познавали су сви сталежи - од краљице Викторије, која је читала Оливера Твиста, до неписмених сиромашних радника, којима су други читали Тешка времена.

То је, уосталом, био један од Дикенсових основних циљева - учинити људе једнаким, обраћати се свима, целом „океану човечанства". Према њему, средство за изједначавање људи није био никакав политички програм, већ нешто знатно „фантастичније" ‒ способност имагинације.

Тако су и покренута јавна читања 1853. године у Бирмингему. Почела су као догађаји хуманитарног карактера, но после великих успеха које су постигли, постали су пишчев основни извор прихода, и то не малих прихода. Од тог тренутка, Дикенс као особа постаје икона популарне културе англофоних земаља. Сам је читао деонице својих дела, и то са таквим глумачким жаром да су многи његова читања поредили са позоришним представама.

Писменима, који су дела можда имали прилику да читају, пружао је упечатљивију слику својих механизованих ликова и необично живих улица. Неписменима је давао прилику да забораве на свој хендикеп и да не остану ускраћени уздизања у маштању само због тога што су унижени у друштву. Његове приче нису публику односиле у неки други свет, већ су је будиле из дремежа, наводиле да стварни свет, у којем живе, посматрају на неки други начин - као да су враћени у детињство, у ком машта увек помало мути јасне контуре реалности.

Пробуђена машта тешко остаје будна задуго, уколико нема ко да је одржава будном. А Дикенс својој публици није допуштао да задрема. Својим неуморним темпом писања и сталним читалачким турнејама учинио је да његове речи допру до сваког уха, да измишљене приче постану део свакидашње реалности и да његова, мало смешна, мало страшна, али најпре маштовита визија света, свакога натера да се барем на трен запита да ли свет може изгледати другачије.

број коментара 2 пошаљи коментар
(четвртак, 08. феб 2018, 13:42)
NY [нерегистровани]

Predivni covek i njegova prica ..

Bravo, divan tekst

(среда, 07. феб 2018, 18:38)
anonymous [нерегистровани]

Hvala

Zanimljiv tekst!