Моћ електрохемије

Професор Комптон је објавио више од 1.480 радова и седам књига, које су цитиране око четрдесет осам хиљада пута, чиме се са 92 поена високо котирао на Хиршовом индексу успешности научноистраживачког рада. Главни је и одговорни уредник и оснивач веома утицајног часописа „Електрохемијске комуникације" и члан је уредничких одбора многих других часописа из области електрохемије из целог света.

Као професор на Катедри за електрохемију Универзитета у Оксфорду, да ли бисте нам рекли нешто више о својим актуелним и скоријим истраживањима?

‒ Настављамо да истражујемо сензоре. За њима влада потражња. Заправо, у тој области испитујемо и бактерије, електрохемију бактерија, с циљем да произведемо једноставне сензоре, као што су, на пример, они за полно преносиве болести. Затим, електрохемијски можете анализирати и пљувачку. Уместо да радите анализе крви, довољно ће бити да човек лизне електроду и да се тако очитају његове вредности различитих биолошких маркера. Тренутно радимо на великом пројекту који се бави биомаркерима биполарног поремећаја. Тиме се бавимо у домену примењене науке. Међутим, већи део мог рада, као што сам на предавању поменуо, посвећен је наночестицама и хемијским променама које се дешавају кад се од великог упућујемо ка малом, ка наносвемиру.

Можете ли нам објаснити о чему је било речи у предавању под називом „Наноутицаји ‒ нов увид у наночестицеˮ, које сте одржали у Српској академији наука и уметности?

‒ За наночестице одавно знамо. Присутне су у вулканима, има их у природи, али у последњих неколико деценија појављује се све више вештачких наночестица, а разлога за то има много. На пример, наночестице сребра се у производњи одеће користе за убијање бактерија и ублажавање непријатних мириса а наночестице титанијум-диоксида се користе као заштита од сунца. Важно је да постоји аналитичка хемија која нам омогућава да их откријемо и схватимо како се понашају.

Заправо, употреба већине вештачких наночестица није регулисана законом. Не постоји закон који каже да ли такви материјали смеју или не смеју да се користе. То је зато што не постоји аналитичка хемија која би довела до усвајања закона уколико то буде потребно. Зато ми настојимо да развијемо аналитичку хемију која ће то моћи да оствари.

Пошто смо у томе донекле успели, настало је ново занимљиво питање: Шта се то дешава на нано нивоу, који је сам по себи толико различит и може ли се то сазнање искористити као увид у фундаменталној науци, али и за прављење квалитетнијих материјала? У предавању сам навео неколико примера за то. Један се односио на наночестице у литијум-јонским батеријама и на избор оптималног материјала за њих.

Друго питање којим смо се позабавили гласи: Зашто наночестице убијају бактерије и зашто не убијају људска бића? У Великој Британији постоји изрека која каже да се богати и племићи рађају са сребрном кашичицом у устима. Извесно је да их та сребрна кашичица неће убити, зар не? Неки би се са жаљењем сложили с тим, али чињеница је да их сребро не убија. Но ако се посматра на нано нивоу, те честице су отровне. Ми желимо да испитамо зашто ова промена у величини утиче на хемију, на дејство тог материјала на људска бића.

На предавању сте објашњавали како се уочавају бактерије. Можете ли нам рећи нешто више о томе, о црвеним крвним зрнцима?

‒ Експеримент са црвеним крвним зрнцима је добар пример. Наиме, број ових ћелија и брзина којом се крећу указује на неке болести. Ако постоји сензор који прати по једну ћелију и бележи колико се она често појављује, он ће тада детектовати, рецимо, маларију, код које ће учесталост појаве ћелија бити знатно мања.

Одржали сте безброј пленарних и гостујућих предавања на разним универзитетима и другим установама широм света. Како налазите времена за све то?

‒ Уживам у томе и све то радим с великим еланом. Имам и ту срећу да радим са много талентованих људи из целог света. Имам одличан тим од око двадесет петоро људи који раде остварујући пуну синергију. Такође, функционишемо по принципу водоравне хијерархије, нема виших и нижих позиција. Студенти могу да дођу право код мене и питају шта их занима. Сматрам да је ова хоризонтална организациона структура веома практична. Но, у срцу свега тога лежи научна радозналост, жеља за откривањем новог. Рад с младим талентованим људима је снажан покретач. 

Где се, по вашем мишљењу, данас изводе најзанимљивија електрохемијска истраживања? У којој земљи? На ком универзитету?

‒ Мислим да су покретачи науке појединци, а не установе. Сматрам да у свим деловима света има талентованих људи. Електрохемија је сама по себи мала област, али веома утицајна. Зато појединци ту могу да дају веома значајан допринос, без обзира на то где се налазе и уз знатно мање трошкове него у неким другим областима. У струци срећем људе и са другог краја света. Свуда има паметних људи.

Ово није први пут да сте у Београду. Колико познајете Србију?

‒ Пети пут сам овде. Имао сам ту част да ме овдашњи стручњаци у области физичке хемије позову на разне конференције. Учествовао сам на тим конференцијама и доводио сам студенте и специјализанте са постдокторских студија. Обишао сам Београд. Посетио сам и Нови Сад и манастире на Фрушкој гори, одакле се пружа диван поглед на Дунав. Мислим да је ово прелепа земља. Овде се увек осећам добродошлим. Стекао сам утисак да су људи овде веома паметни и врсни интелектуалци. Док сам шетао Београдом, одушевио сам се великим бројем књижара. Има их свуда. Чак и јуче, док сам шетао поред реке, видео сам људе који су продавали половне књиге. Мени је то веома занимљиво. Види се да је овде развијена култура читања и да људи поседују опсежна знања, интересовања и широку културну радозналост.