Флобер, писац за писце

Иако из тог разлога (а узевши у обзир доживљених 58 год.) малобројна, његова дела су досегла култни статус, а мајсторство израза утицало је на читаву књижевну плејаду ‒ од припадника натуралистичке и реалистичке школе, преко симболиста естетизма који следе Флоберово савршенство нарације (цизелираног ритма стиха) ‒ све до романтичара који се позивају на лепоту стила и вештину опажања у портретисању ликова.

У Париз га је отац, реномирани начелник хируршке клинике, послао на студије права, али младог Гистава није импресионирао ни урбани миље, а камоли предмет студија. Једина светла тачка је била оличена у (удатој) Елиз Шлезингер, неоствареној љубави којом се касније инспирисао и коју је описао у „Сентименталном васпитању", „моралној историји моје генерације".

Те се, након шестогодишњег мрцварења, финишираног епилептичним нападом, одлучио на путешествије ‒ од Бретање, Пиринеја и Корзике, Енглеске, Грчке, па чак до (тада далеких) Картагине и Египта. Ова искуства су му увелико распалила машту и чула, што је несумњиво утицало на стваралаштво.

По повратку се скрасио с мајком у Круасету, Руану блиском имању на Сени, а једина (реална) веза са женом је била она са колегиницом Луиз Коле, с којом, у осмогодишњој преписци, махом високоинтелектуално дебатује о финесама креативног и списатељског поступка, описујући темељни и често мукотрпни приступ језичком изразу, што даје одличан увид у његова промишљања о природи и ваљаности књижевности, нарочито оне која се подмукло описује „реалистичном".

Прво Флоберово дело је „Новембар", којем је Црњански (про)рекао да ће „довести до новог облика романа и прозе двадесетог века". Неостварена љубав младог човека преплиће се с неповратно прошлом младошћу куртизане:

„Одбио сам људска пијанства која су се нудила. Окомљен на самог себе, обема рукама сам чупао човека из корена... Од тог дрвета са зеленим гранама хтео сам да направим потпуно нов стуб, да на њега поставим сасвим горе, као на неки олтар, не знам какав небески пламен."

Сличне атмосфере је и „Сентиментално васпитање", где слика корозивну силу Времена која растаче било какав животни порив. Дело заправо нема заплет и расплет у класичном смислу речи: ликови се врте у простору властитих пројекција и жеља, време пролази и ништа се битно не решава нити остварује, а крај романа је потресан у свом свесно наглашеном патосу неостварених жудњи и изјаловљених амбиција, који управо представљају полазишта за велика остварења Фокнера и Пруста, хроничара рецептивне преосетљиве свести парализоване пред хипнотичком моћи индиферентног спољашњег света.

У свим уџбеницима књижевности фигурира следећа реченица: Ако је из Гогољевог „Шињела" изашла сва каснија руска класика, без претеривања можемо констатовати да је големи део светске наративне прозе друге половине 19. и целог 20. века потекао из Флоберовог опуса.