Војислав Јовановић Марамбо о значају архива

Војислав Јовановић Марамбо је био један од оних са којима су истраживачи тајанственог Института обавили разговор 16. јуна 1951. године. Белешка о том разговору чува се у Архиву Југославије, у Фонду 100.

Марамбо је човек импресивне стваралачке биографије, али тога у документу о коме је реч ‒ нема. Говорио је највише о значају архива, пре свега за будућност. Наводио је примере са колико се пажње велике силе, земље високо развијене културе односе према архивској грађи. О њој брину врхунски стручњаци, изузетно образовани и обдарени људи.

Марамбо је настојао да примерима из своје каријере поткрепи своје ставове.
„Ја сам први ишао у Загреб ради сакупљања архива и тамо сам 1945. уз помоћ другова из Озне нашао неке усташке архиве, а један део архиве из МИП-а НДХ је био склоњен код Степинца, то је тек касније пронађено. Не свиђа се мени ово око Степинца, некако се амерички масони превећ врте око њега и онај амерички амбасадор Ален. Не даду се ови масони, има њих још, а сада су у примирју и са црквом и са комунизмом. Крлежа је само фирма у Југославенској академији, а оно иза њега је масонерија. Они стари масони у Београду су некако нестали, помрли, а у Загребу је друга ствар, тамо се они још држе."

За себе Марамбо каже да је „језичав" и да је због тога имао проблема. Међутим, из његове емотивне везаности за архивску грађу, предузимљивости и велике радне енергије, уз вербална „претеривања", јасна је жеља да се историјска истина чврсто документује релевантном архивском грађом коју ваља брижљиво чувати.

„А где су наше друге архиве. У Аустрији има још тога. Била је тамо једна наша представница из Комитета за Науку и културу у своје време, нека Цулек из Загреба, ни партијац ни партизан, која није знала ни ћирилицу добро читати, нити зна друге језике, и њој су Аустријанци у ствари давали празне коверте место наше архиве. После сам ја послао двојицу, један је био махер, добрих је ствари извукао не само наших него је и из аустријске архиве дизао понешто."

Људи попут Војислава Јовановића, ма колико били субјективни, имали су шта да кажу о важним темама из прошлости на којима се темељи будућност. Нажалост, они су врло мало бележили, није било превише заинтересованих за њихова сећања, па су ствари које касније постану битне однели са собом кад су напуштали овај свет. Можда је и време било такво да је све што није „ново доба" било небитно или непостојеће?

(Напомена: у цитатима је задржан аутентични језик и правопис)