Бодлер револуционар, политичар, антидемократа

Нема потребе наглашавати да, у мање бурним временима, Бодлера нимало не привлаче демократски ритуали, та да се, примерице, не „понижава" да би гласао. „Нисте ме видели на изборима", изјављује новинару, „јер једини кандидат за кога бих гласао био бих ја лично!"

Објаснио је ту одвратност према политици: „Немам убеђења, у оном смислу у ком се то подразумева у овом веку, зато што немам амбиције. Нема у мени основе за неко убеђење. Постоји извесна слабост код честитих људи. Само битанге су убеђене ‒ у шта? ‒ у то да треба да успеју."

Прогрес је, од свих „модерних" категорија, без сумње она која га највише подстиче на сарказам. Ако ни због чега другог, онда због идеје о „промени": „У свакој промени има нечег нечасног, и истовремено пријатног. Нечег што личи на неверство и одлазак". И поентира, кратко и потресно: „То је довољно да се објасни Француска револуција!"

Још нешто класичније, и што се односи на презир „плебса": „Вера у прогрес је доктрина лењиваца [...] Појединац рачуна на своје суседе да ће завршити његов посао. Прави, тј. морални напредак је само у појединцу, и може га остварити само појединац. Но свет је сачињен од људи који су у стању да размишљају само кад су заједно, груписани."

Демократија, права човека, бирачко право, видели смо, не изазивају мање одвратности у њему. Више воли „дендија" од онога који се бори за права човека, и пита се: „Да ли можете да замислите да се денди обраћа народу, а да га притом не исмева?"
Дакле, неће нас изненадити што преферира аристократски режим као једину „пристојну и безбедну владавину", у односу на „монархију или републику, које се заснивају на демократији", јер их држи подједнако апсурдним и слабим.

Њима Бодлер супротставља три једине друштвене функције, оне које обављају „бића достојна поштовања", а то су свештеник, ратник и песник. Дакле, поседовати знање, убијати, стварати.