Бодлер, некрунисани париски принц таме

„Гледате ме као ретку звер! А треба да знате да је из друштва прогнан онај који је, по несаломивој снази духа, за главу виши од баналне светиње. Овај свет стекао је толику тежину просташтва да је оно, упркос човечјем духу, добило снагу страсти. Али има изврсних оклопа које ни сам отров не би могао да нагризе… Остао сам оно што сам и некада био: одговоран и развратан. Авај! Недостаје ми можда ударац бичем, онај намењен деци и робовима… Али, не мари ‒ кад будем изазвао општу одвратност и ужас, освојићу усамљеност.”

Овако је своје вјерују изразио Шарл Пјер Бодлер (1821‒1867), претеча и утемељитељ модернизма. Његова поезија, стварана у духу синестезије ‒ најлепше и најбогатије метафоре ‒ оставила нам је у наслеђе језгровитост и савршенство форме, прецизност и симболичност језика, особени ритам и музикалност стиха, суморни доживљај света и песимизам.

Сигурно је да биографске околности објашњавају сплин, чаму и ужаснутост над предвидивошћу свакодневице, вечиту сету и сентименталност за звезданијим тренуцима људског рода од оних реалних; такав ескапизам, пркос и протест (тзв. бодлеризам) његови ће поетски следбеници здушно усвојити.

Већ по себи компликовани емотивни однос са мајком („У мом детињству је постојао период страствене љубави према Вама", написао јој је) добили су на тежини након смрти оца (када је Шарлу било само шест година), њеном хитром преудајом за потпуковника Олпика (потоњег француског амбасадора на различитим племићким дворовима). Испоставило се да чврста очухова рука никако није пријала песниковом сензибилитету.

Ипак, хотећи да га „сачува од пропасти", те приволи да га наследи у уносној државничкој каријери, заправо му је само отворио нове видике и учврстио га у одлуци да се посвети књижевности. Наиме, пославши га на једногодишње прекоокеанско путешествије, године 1841, све до Индије и Маурицијуса, омогућио му је да искуси чари Истока, импресије везане за море, једрење, егзотичне луке, али и опијате различитих врста, као и афинитет према женама лаког морала, првенствено мулаткињама (са једном се, штавише, вратио у домовину). Тако је очухова (неуспешна) педагошка мера постала инспиративно врело младог уметника.

У Паризу наставља да шокира породицу и сународнике ‒ немилице се разбацује наследством, боји косу у зелено (нијансом симбола париских боема, апсинта), бескрајно га забављају реакције на „признања" да је полицијски шпијун, да је хомосексуалац, да је раскомадао и појео свог оца, обожава велеградске проститутке (које га „усрећују" гонорејом и сифилисом) и мачке, „ужива" опијум и хашиш ‒ тај задојени католик луциферске провинцијенције, некрунисани париски принц таме.

 

број коментара 2 пошаљи коментар
(недеља, 31. дец 2017, 13:24)
SPLIN [нерегистровани]

Cveće zla

Prigodan tekst za Božićne praznike

(недеља, 31. дец 2017, 11:50)
Milan [нерегистровани]

Hvala

Hvala na odlicnom tekstu