Незбринут опасан отпад

Опасан историјски отпад налази се на 79 познатих локација у Србији. Назива се историјским јер је већ деценијама незбринут, а потиче из предузећа која више не раде или су у реструктурирању. Са девет локација је уклоњен, али није урађена ремедијација земљишта, тако да су та места и даље еколошке црне тачке.

„Алармантан је податак да на територији Републике Србије постоје огромне количине опасног историјског отпада привремено ускладиштеног на различитим локацијама, које представљају опасност по здравље људи и животну средину", каже Миодраг Митровић, председник компаније „Митеко Кнежевацˮ која се бави збрињавањем опасног отпада.

Посебан проблем представљају полихлоровани бифенили, или скраћено ПСБ, који су најзаступљенији у трансформаторима. Синтетизовани су у Америци двадесетих година 20. века, а у Европи забрањени 2001. год. због канцерогеног, мутагеног и тератогеног дејства.
До сада је у Србији уклоњено 8.000 тона ПСБ-а, што није ни половина, јер још 10.000 тона чека да буде уклоњено.

Током поплава 2014. у индустријској зони Шапца претила је опасност да тоне полихлорованих бифенила заврше у Сави, али је 3,5 тона на време уклоњено. Иако је рок за збрињавање ПСБ-а код нас 2019. година, није реално очекивати да ће то моћи да се заврши до тада.
Међутим, после 2025. биће на снази потпуна забрана употребе ПСБ једињења.

Сметлишта са опасним отпадом

Србија нема одговарајућу инфраструктуру за прераду и одлагање опасног отпада, тако да јој недостају постројења за третман различитих врста опасног отпада, трансфер станице и складишта.
„Уз добре правне оквире, отпад постаје инвестиција која представља основу за даљи развој привреде. Применом циркуларне економије Србија би могла да уштеди и до триста милиона евра годишње", сматра Митровић.
Узводно од београдског водоизворишта деценијама је стајало 650 тона опасног отпада у фабрици Прва искра Барич. Али опасан отпад који потиче из индустрије није завршио само унутар фабричких дворишта, магацина и слично већ и на сметлиштима комуналног отпада и у водотоцима.

„Предузећа која воде рачуна о заштити животне средине то раде на сваком кораку, почев од улаза у фабрику, који је веома контролисан, до места одлагања отпада. Нажалост, има и оних која се нису модернизовала и од улаза видите да је све затрпано отпадом о коме нико не води рачуна и да су радници незаштићени", каже проф. др Петар Булат из Института за медицину рада Србије „Др Драгомир Карајовић".

Оно што се налази у опасном отпаду који заврши на сметлишту, спира се у земљиште и подземне воде, угрожава водоснабдевање, улази у ланац исхране. На таквом подручју у близини депонија није могуће произвести ни здравствено безбедну храну. Нажалост, дешава се да њиве нису далеко од ових места, где поред комуналног, завршава и опасан отпад.

„Депоније са индустријским отпадом посебно забрињавају, јер се стално са њих спирају штетне супстанце. Ту су и тешки метали и неметали који су токсични. Уколико користимо површинску или подземну воду која је у близини неке такве депоније, треба знатно више новца да би се та вода прерадила за пиће и увек се поставља питање да ли је безбедна", сматра екотоксиколог проф. др Слободан Тошовић.

Уклањање азбеста

Није никакво изненађење да се индустријски отпад проспе и поред пута или на неку дивљу депонију, што је извор загађења и опасност по околину и здравље људи.
Пример како се неодговорно односимо према опасном отпаду може се наћи у грађевинарству, где се приликом рушења објеката уопште не води рачуна о материјама које се налазе у њима, а један од опасних је азбест.

Азбест не представља опасност док његова влакна не почну да се распршују кроз ваздух. Док производи у које је уграђен азбест нису оштећени, нема начина да се из њих ослободе азбестна влакна. Међутим, када дође до ослобађања азбестних влакана, то представља велики ризик по здравље.

За уклањање азбеста потребне су посебне мере заштите. Тамо где је азбест уграђен, уколико није дошло до оштећења, не препоручује се његово уклањање.
„У савременим друштвима прво долази екипа која процењује где се налазе опасни материјали, који су то опасни материјали, па се онда они по одређеним процедурама уклањају", објашњава проф. Булат.

Када је реч о азбесту, ту су процедуре врло оштре и азбест би могле да уклањају само особе које су за то посебно обучене.
Професор Булат је и сам био сведок замене крова на згради где су азбестне плоче скидане и бацане на тло, тако да је читава околина била загађена азбестним влакнима.