Дмитриј Јосифович Ивановски: прва сазнања о вирусима

Ивановски је рођен недалеко од градића Гдов, где је завршио гимназију, а затим је похађао Универзитет у Санкт Петербургу. Учитељи су му били прослављени руски научници Андреј Николајевич Бекетов, Андреј Сергејевич Фаминцин и Христофор Јаковљевич Гоби, код којих је Ивановски изучавао ботанику, физиологију и микробиологију.

Већ у студентским данима, Ивановски је усмерио своје интересовање на истраживања болести које нападају биљку дувана ‒ проблема који се знатно одражавао на економију. Тако је 1890. године добио задатак да отпочне испитивања у вези са мозаичном болешћу дувана, обољењем чији је узрок у то време био непознат и које је наносило огромну штету пространим плантажама Кримског полуострва.

Након што се уверио да ни најснажнији микроскоп није довољан да би се узрочник поменуте болести могао видети, као и да се он не може узгојити на хранљивим подлогама намењеним култивацији бактерија, Ивановски је, изводећи даље експерименте, установио да сок добијен од лишћа оболелих садница преноси обољење на здраве биљке. Заразни учинак није ишчезавао чак ни након што би биљни сок био пропуштен кроз филтере који заустављају бактерије, укључујући и тада најпоузданији Чемберлендов филтер, који је практично уклањао све тада познате бактеријске организме. Способност преношења болести се, међутим, губила након примене средстава за дезинфекцију, што је Ивановског навело на неизбежан закључак: узрочник мозаичне болести дувана је уистину живи организам ‒ али тај организам свакако мора бити далеко мањих димензија од било које бактерије. Другим речима, то је организам који припада још неоткривеном царству.

Неколико година касније, холандски ботаничар Мартинус Вилем Бејеринк потврдио је резултате Ивановског и дао новој врсти микроорганизма назив вирус, одабравши латинску реч за отров биолошког порекла. Тиме је у исти мах посведочено да извештај који је Ивановски објавио 1892. године уистину представља први експериментални доказ постојања вируса.

Иако су га у почетку многи научници дочекали са разумљивим скептицизмом, то откриће је отворило пут небројеним сазнањима у биологији, медицини, ветерини и фитопатологији. Убрзо је постало јасно да су вируси узрочници неких од најчешћих и најзначајнијих обољења људи, као што су грип, богиње или беснило. Наступила је ера медицинске вирусологије.

Премда за живота није уживао славу достојну величине свог открића, Ивановски је до самог краја, који је дочекао као професор Донског универзитета, наставио да се бави револуционарним научним истраживањима. Његови радови умногоме су допринели упознавању детаља процеса фотосинтезе, улоге пигмената каротина и ксантофила у физиологији биљака, као и начина искоришћавања кисеоника у живим ћелијама. Ивановски је учествовао и у развоју еволуционе биологије и заузео истакнуто место међу научницима који су веома рано увидели средишњу улогу те дисциплине у човековом разумевању природе.

Данас, када је рад на спречавању, сузбијању и лечењу вирусних инфекција одавно постао свакодневни задатак научне медицине, када се против многих шкодљивих вируса успешно боримо помоћу лекова и вакцина, када је молекуларна структура многих од њих детаљно упозната, а генски запис протумачен, и када смо помоћу електронског микроскопа у стању чак и да назремо контуре самих вирусних честица, присећамо се Дмитрија Јосифовича Ивановског као пионира који је управио поглед ка невидљивом свету у ком се крију узроци многих видљивих, па и драматичних појава, суштински важних за људски живот и здравље.