„Да ли знаш ко је Дијана Будисављевић?ˮ

Колико је значајан, а колико јавности познат хуманитарни рад Дијане Будисављевић? Да ли довољно говоримо о њеном делу, како је дошло до тога да она буде заборављена? У жељи да покрене размишљање и дискусију о тим питањима, ауторски тим представе „Пу спас за све насˮ приредиће вечерас трибину „Да ли знаш ко је Дијана Будисављевић?ˮ. Разговор ће водити новинар Вук Мијатовић а учесници су: Предраг Марковић (историчар), Јелена Пузић (ауторка пројекта и глумица) и Нина Џувер (драматург и ауторка текста). 

Тим поводом, Јелена и Нина су говориле за Интернет портал РТС-а о томе шта их је мотивисало да покрену пројекат, на који начин су користиле историјске изворе и музику у креативном раду и како тумаче чињеницу да се о Дијанином раду донедавно није много говорило на овим просторима.

Картотека као симбол

Дијана Будисављевић (1891‒1978), Аустријанка удата за српског хирурга Јулија Будисављевића, помагала је женама и деци у концентрационим логорима на територији НДХ. Њена залагања су спонтано прерасла у велику акцију спасавања деце из концентрационих логора. Желећи да сачува идентитет те деце, водила је картотеку прецизно бележећи податке о њима. Процењује се да је успела да спасе између 8000 и 10000 деце. По завршетку рата, Одељење за заштиту народа (ОЗНА) одузело је картотеку и прекинуло даљи рад Будисављевићеве.

Музика као коментар

Монодрама „Пу спас за све насˮ обухвата неколико ратних година и одвија се у два тока ‒ кроз Дијанине дијалоге са мужем и са службом ОЗНА. Динамика се гради на смени музичких и монолошких деоница. Кључне моменте подвлаче песме композитора Матије Анђелковића, уз  пратњу пијанисткиње Соње Лукић. Јелена Пузић, која тумачи лик Дијане у представи, истиче да музика заокружује читаву причу и креће се ‒ од оптимизма, кроз тензију, тугу, очај, бес, до поновног враћања оптимизму. Костим и сценографија су, како каже, сведени на минимум да би пред величином те личности били огољени и аутори монодраме и публика.

Историјски извори о Дијанином животу су, нажалост, веома штури, па су као полазну тачку у реконструкцији догађаја користили њен дневник. „Ту су подаци таксативно навођени и ретко можете да наиђете на неку њену личну опаску или примедбу, што на први поглед делује као проблем, али и такав начин вођења дневника говори нешто о Дијаниној личности, зар не?ˮ, указује Нина Џувер, ауторка текста.

Ситуација у којој Дијана чека да ОЗНА закуца на врата и преузме њену картотеку, представља добар драматуршки оквир да се у њој покрену сећања на почетак Акције и први одлазак у логор. Све то је, наглашава Нина, укорењено у историјским чињеницама. Песме које прекидају главни ток радње представљају коментар инспирисан страхотама логора, али из визуре свих оних недужних жртава, како Дијане тако и сваке мајке, оца, детета...

Трибина против неправде и заборава

Јелена каже да је за Дијану први пут чула у телевизијској емисији посвећеној Јасеновцу и логорима у НДХ: „Била сам бесна што је њен значај остао скривен и осетила потребу да нешто урадим поводом тогаˮ.
Нина сматра да представу и трибину треба да посети свако ко је спреман да увиди неправду и да се бори против ње: „Независно од тога колико ко зна о Дијани Будисављевић и њеној акцији, кроз разговор са публиком желимо да продубимо ту тему, да причамо о Дијани, али и о томе зашто је на нама одговорност да се страхоте и заборав никада више не понове."
У времену у ком смо сведоци велике друштвене затворености и окренутости личној добити, закључује ауторка, Дијана Будисављевић и њена акција делују нестварно.