Лепота и њена сврха

Први, и данас нерешен проблем естетике састоји се у дефинисању појма лепог. Тако су многи теоретичари, филозофи, теолози, писци, уметници уопште ‒ с мање или више успеха покушавали да речима изразе „шифру", одвајкада. Сетимо се неких:
„Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живео за своја осећања. Ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ ономе ко уме да је воли и да јој се диви." (Херман Хесе)

„Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж." (Иво Андрић)

„Бог је леп и воли лепоту." (Мухамед)

„Лепота привлачи погледе." (Марко Тулије Цицерон)

„Лепо је оно што је складно." (Аристотел)

„Лепота је живот, кад живот скине копрену са свог светог лица. Али, ви сте тај живот, и ви сте та копрена. Лепота је вечност што се гледа у огледалу. Али, ви сте та вечност, и ви сте то огледало." (Халил Џубран)

„Лепота је оно што нам годи, а да при томе немамо никакав интерес." (Имануел Кант)

„У мери у којој љубав у теби расте, расте и твоја лепота, јер љубав је лепота душе." (Аурелије Августин)

Међутим, још је Сократ дефинисао појам лепог, и то са потпуношћу и прецизношћу која није мања од њене концизности: лепо је савршена прилагођеност сврси.

Проблем је ипак остао перманентан, због тога што је, како се сматра, сврха увек била јасна и стабилна, док је представа лепог релативна, па се мења од генерације до генерације, од епохе до епохе.

Но можда је баш у овом зачкољица: шта би се десило да изменимо угао посматрања, те да претпоставимо да је „лепо" вечито и непроменљиво, а да је „сврха" онај нестабилан члан једначине?

Ако се сад вратимо на цитирана промишљања великана, уочићемо да је управо овај варијабилни чинилац условљавао уобличавање дефиниције. А потом смо се ми, читаоци (поново, у зависности од свог сензибилитета, тренутног расположења, досегнутог нивоа искуствене зрелости и духовности) опредељивали која нам се од понуђених „формула" чинила убедљивијом и прецизнијом.

(A propos читаочеве „листе зависности", можда би требало уврстити и полне афинитете, имајући у виду Дучићеву мисао да ће „жена о љубави говорити са Алкибијадом, о филозофији с лепим Лисидом, али са старим и ружним Сократом сигурно неће разговарати ни о љубави, ни о филозофији". Не знамо да ли би интервју на ове две теме био примерице дозвољен некој неупитно умној, али нешто мање атрактивној дами, која је поодавно напустила фазу цвета младости.)

Чињеница је, уосталом, да појам сврхе има историјску и социјалну функцију, те да је самим тим изразито релативан.