Игор Штагљар ‒ биомедицина као синтагма

Иако космополитског опредељења, Игор Штагљар све чешће борави у Хрватској и успоставља контакте са неколико значајних институција као што су Медицински факултет у Загребу и МедИЛС институт за генетска истраживања у Сплиту, који води његов колега др Мирослав Радман. Управо то поље биомедицине је синтагма која сједињује низ научних подручја, о чему за Интернет портал РТС-а говори др Игор Штагљар.

Још као студент били сте заокупљени медицином, биохемијом и молекуларном биологијом. Испоставило се да су управо ти аспекти сједињени у вашем истраживању.
‒ Након што сам завршио средњу школу у Загребу, положио сам пријемне испите за медицину и молекуларну биологију на Природословно-математичком факултету (ПМФ-у). Но ипак сам се одлучио за молекуларну биологију и нисам никад зажалио. Зашто? Зато што сам одувек био мишљења да ће тајне које се крију иза људских болести лекари моћи да открију само уз помоћ „молекулараца". Једна мала анегдота у вези са пријемним: када сам сазнао да сам прошао пријемни за студије медицине, али и молекуларне биологије, дошао сам у деканат Медицине у Загребу да повучем своју пријаву. Још се сећам збуњеног погледа колегинице из деканата која ме је два пута питала: „Јесте ли сигурни да желите повући своју пријаву?" Но морам напоменути да бих, у случају да могу поновно бирати студије ‒ одабрао MD/PhD програм на неком од водећих светских медицинских универзитета. 

Након докторских студија у Швајцарској, каријеру сте започели прво у САД (2001‒2002), затим сте се вратили у Цирих на три године (2002‒2005), а од 2005. сте редовни професор на Медицинском факултету Универзитета у Торонту, у Канади. Промена професионалног окружења претпостављам да је отворила и другачије могућности креативних слобода. Тамо сте остварили своје најзначајније пројекте.

‒ Да, имао сам срећу што сам у свим наведеним институцијама имао прилику радити са изузетно квалитетним научницима. Управо та изложеност изванредним умовима, који су такође били и јако отворене особе, од мене је учинила ово што данас и јесам. Од својих ментора  научио сам да размишљам другачије од других, а то је данас јако битно, не само у науци већ у било којој другој дисциплини.

Наука је постала меритократска и воде је само најбољи истраживачи. Као вођа пројеката у прилици сте да правите селекцију, али и да имате улогу и обавезу онога ко ће бринути за финансијска средства неопходна за пројекте. Како је наука инкорпорирана у тржиште и биотехнологију?

‒ Наука је данас много другачија него што је била пре 20 година, а због тога што је „пројекат људски геном" (завршен 2003. г.) отворио огромне могућности у науци и биотехнологији. Нпр., ми смо сада у могућности да стварамо нове, тзв. паметне или прецизне лекове који ће специфично убијати болесне ћелије у нашем организму, док ће здраве оставити интактнима. Ако се ваша научна група на неком универзитету бави таквим истраживањима, онда ће та ваша нова открића бити значајна и на комерцијалном пољу, те ће ваш универзитет бити у могућности да таква истраживања и патентира, што ће на крају бити велики финансијски плус, како за вас као професора на том универзитету тако и за ваш универзитет. Морам споменути да, иако су таква „комерцијална истраживања" у биомедицини битна, не смемо заборавити на тзв. базична истраживања, која на почетку нису атрактивна са комерцијалног становишта, али то могу бити за неколико година. Даћу вам један пример: да бисмо могли да створимо нови лек против одређене врсте рака, ми морамо прво разумети све биохемијске процесе, и то до најситнијих детаља. А на то ће нам одговор дати само исцрпна „базична" истраживања.

И поред свега, резултати Ваших истраживања и значајни патенти ‒ представљају кључ свега. Имате их доста. Но неки су већ стекли велики значај у примени, дијагностицирању и третману неких озбиљних медицинских проблема.

‒ Моја група је до сада објавила више од 110 публикација које описују развој и примену метода за детекцију протеина укључених у настанак барем петсто људских болести. Када бих баш морао да издвојим једно откриће, онда би то засигурно била наша публикација „Nature Methodsˮ из 2014. године, која описује развој MaMTH методе и њену примену на EGFR рецептор, који је битан за настанак барем десетак људских карцинома. Применом те наше MaMTH методе на EGFR пронашли смо Crk II, нови терапеутски молекул који игра важну улогу у настанку најчешћег облика рака плућа, тј. рака 'немалих ћелија плућа' (енг. non-small cell lung cancer, NSCLC).

Шта бисте саветовали колегама које размишљају о каријери посвећеној научном раду?

‒ Поручио бих им да наука није посао, већ страст, па ако нисте спремни да науци дате целог себе, онда је боље да у животу радите нешто друго. Ако сте заиста спремни на то, онда ћете имати један интересантан и динамичан живот који ће, нажалост, бити испуњен и стресом и разочарањима јер у науци пуно тога не функционише онако како бисте ви то желели. Дакле, морате имати велики праг стрпљења, али ако будете радили напорно и ако се окружите паметним људима (још паметнијима од вас), засигурно ћете успети.