Леонард Ојлер

Математичка област анализе била је предмет истраживања у осамнаестом веку. Задивљени открићима и невероватним резултатима до којих долазе, стварајући темеље савремене математике, математичари осамнаестог века нису обраћали пажњу на грчке идеале строгости и систематичности у доказивању. Један од најпродуктивнијих математичара тог доба јесте Леонард Ојлер.

Управо Ојлеру дугујемо за све ознаке које се дан-данас примењују у математици. Рођен је 1707. године у Базелу, у Швајцарској.

Иза усахлог погледа слабовидог човека крила се свестрана личност. Бриљантан ум који је поседовао није познавао границе у истраживачком раду. Проучавао је и физику, наутику, оптику и музику. „Механика, или наука о кретању изложена аналитичкиˮ, „Увод у анализу бесконачних величинаˮ, „Диоптика", „Интегрални рачун" само су неки од скоро 900 радова, колико је Ојлер оставио иза себе. А готово половину је написао потпуно слеп.
Амбициозан и вредан, Ојлер је себи још од детињства постављао највише циљеве, дајући све од себе да их досегне. Уз упорно залагање, то му је полазило за руком. Био је члан Санктпетербуршке академије наука, као и Берлинске академије.

Ојлеров отац Паул је био протестантски свештеник који се школовао на Универзитету у Базелу, где је учио, између осталог, и математику. Тако је успео да свог сина (док је овај још био дечак) упозна са основама математике, иако се није предавала у школи коју је Леонард похађао.
Свестан синовљеве склоности за математику, Паул се ипак потајно надао да ће Леонард кренути његовим стопама и постати свештеник. То се није догодило. Са четрнаест година Ојлер је постао студент Универзитета у Базелу.

Упоран и вредан, трудио се да научи што је више могао, читајући и проучавајући књиге које је добијао од Јохана Бернулија. Због многобројних обавеза, Бернули није могао да држи Ојлеру приватне часове, али уочивши таленат и потенцијал у младићу, пристао је да му помаже недељом по подне.

Напоран рад се исплатио и три године касније Ојлер је магистрирао са тезом „О поређењу филозофских погледа Декарта и Њутна". Године 1726. завршио је Универзитет у Базелу, што је за то време значило да је постао доктор наука.

У то време почиње да штампа своје прве чланке, укључујући и чланак о распореду јарбола на бродовима. Тај пројекат му је донео другу награду на конкурсу Француске академије наука, што је био велики успех за једног деветнаестогодишњака. Ојлерове амбиције биле су велике, изразито велике за младића који још није прешао двадесету.

Надао се месту професора физике у Базелу, које је на крају, ипак припало неком другом. Помало разочаран, Ојлер прихвата место дописног члана Академије у Санкт Петербургу. Касније ће се показати да је такав исход било нешто најбоље што се Ојлеру могло десити. Боравак и рад у Русији био је само почетак Ојлерових успеха.

Године проведене у Санкт Петербургу сматрају се једним од најкреативнијих периода тог математичара. Боравећи у друштву великих научника попут Јакоба Хермана, Кристијана Голдбаха и Данијела Бернулија, Ојлер је написао десетине радова.

У то време упознаје Катарину Гсел, кћер сликара који је предавао у Санктпетербуршкој гимназији. Побољшани финансијски статус који је дошао са бољим положајем на Академији, омогућио је Ојлеру да се ожени Катарином. Имали су тринаесторо деце, но то га није омело у послу. Напротив, најзначајније радове написао је управо док су му она седела у крилу или се јурила око његових ногу.

Као већ угледан и поштован научник, Ојлер добија позив да оде у Берлин. У то време политичка ситуација у Русији није била повољна за странце и Леонард Ојлер користи прилику која му се указала. Фридрих Велики је Научно друштво претворио у Академију наука, а Ојлер се тамо бавио научним радом у више области (математика, ботаника, астрономија). За двадесет пет година, колико је провео у Берлину, Ојлер је написао 380 научних радова.
Године 1766. вратио се у Санкт Петерсбург, тада већ потпуно слеп. Његов вид је почео да слаби још 1735. године, после грознице од које је оболео. Нажалост, то је био тек почетак мука са видом јер је убрзо и друго око страдало. Ерозија вида узимала је маха, да би шездесетих година 18. века постао потпуно слеп.

Иако се операција катаракте показала као безуспешна, Леонард Ојлер је до краја живота радио и бавио се математиком потпуно слеп. Вид га је напустио, али не и жеља да настави да подучава и пише...

Задивљује податак да је Ојлер од своје 59. године, када је ослепео, па све до смрти, написао скоро половину укупног опуса. У томе му је највише помогла савршена меморија коју је имао.
Умро је 1783. године у Санкт Петерсбургу, а Академија је наставила да објављује његове радове наредних 50 година. Библиографска листа Ојлерових радова, укључујући и оне постхумно објављене, садржи 886 јединица, што би могло да испуни око 80 књига великог формата!
Није било области у математици коју Ојлер није проучавао па није зато ни чудо што га научници називају „последњим ренесансним математичарем". Тиме желе да кажу да је Ојлер вероватно последњи математичар у историји који је познавао целокупну математику. Увео је тригонометријске функције, интегрисао диференцијални и интегрални рачун у целовиту математичку дисциплину коју данас називамо математичка анализа.

број коментара 1 пошаљи коментар
(понедељак, 06. нов 2017, 22:23)
anonymous [нерегистровани]

Genije

Izuzetan matematicki genije. Nazalost, ovo cemo tesko u buducnosti vidjati, makar u jednoj oblasti, zato sto je matematika danas u odnosu na tada postala izuzetno mnogo kompleksnija, da su potrebne godine da se detaljno nauci jedna veca oblast, do naprednog nivoa, a kamoli vise. U svakom slucaju, ovakvi ljudi treba da nam budu uzor u buducnosti i na njih treba da se ugledamo. To su ljudi koji su radili za sebe i ostavili nesto iza sebe sto ce generacije pamtiti, pa makar to bilo zato sto ce to sto je ostavio koristiti, ako vec ne budu i cenili.