О приморском Српству 1902.

Назив часописа „Срђ", на насловној страни, штампан је ћирилицом и латиницом. Текстови су такође штампани на оба писма. Шта је то онда значило (1902), шта то значи у овим временима? Можда је боље и не размишљати? Заборавити сопствену прошлост?

У Прогласу, који је програмски текст, издавач и уредништво саопштавају ондашњим читаоцима:
„Дубровник, који је за тамне балканске нићи чувао жижак српске просвјете прекаљене латинским хуманизмом; и који се, као независна држава и као књижевна република своје врсте, није никада одрекао заједнице са српскијем залеђем на Балканима ‒ како то утврђују и политички и књижевни споменици његовијех архива ‒ заступао је у вијеку већ минулом, и онако расцарен и обезглављен, правац умјерености и широкога хуманизма у препороду српске књиге."

У том програмском тексту јасно су дефинисани циљеви, културна, научна и историјска мисија:

„Надахнути овијем угледима, „Срђ" ће настојати да изнесе свијету на видик плодове српске књиге поглавито приморске, која за овијех деценија жестоке политичке борбе није у опће имала ни времена, а ни пригоде да изнесе своје радове на божије видјело.

Наш ће Срђ настојати да одговори овоме позиву и овој потреби. По њему има да се на научном и књижевном пољу поново зачује глас Дубровника, а с њим и приморског Српства. Његове су странице отворене свим Дубровчанима, свим Србима, па и брацкијем племенима на југу, а не тражи друго него једну мисао водиљу, којом су његови оснивачи задахнути:

Мисао српског књижевног јединства на основи здравога развитка народнијех сила, које је наш бесмртни Вук на видик изнио и објавио."

Власник и главни сарадник „Срђа" у Прогласу посвећују пажњу и писму, залажу се за толеранцију, мада сматрају да је изворно српско писмо ћирилица. Писмо не би требало да буде препрека Српству:

„Овај Дубровачки гласник, трећи у новије вријеме, китиће се и једнијем и другијем писмом, којим Срби пишу, и ако је увјерен да је азбука словенскога Апостола Ћирила једино писмо народно, а ово му је народно обиљежје признавала и Дубровачка држава, дописујући ћириловскијем писменима са сусједнијем једнокрвнијем владарима."

Посебно су се залагали за верску толеранцију, јер су власник и главни сарадник „Срђа", као и Вук Караџић, сматрали да постоје Срби три вере:

„Без сваке вјерске страсти, „Срђ" ће настојати да све светиње Српкога народа једнакијем поштовањем пази. Не заборављајући да је Српство у три вјере раздијељено држаће се најшире вјерске сношљивости и здравог либерализма."

Текст Прогласа можете прочитати на интернет адреси:

http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/srdj/1902/01/b001#page/27/mode/1up

Народи памте прошлост да им се лоше ствари не би понављале, да би се на темељу добрих, проверених, старих, у континуитету, градиле нове.