Шарена страна „мрачногˮ средњег века

Чињеница је да у колективној свести и даље доживљавамо средњи век као период у ком је културни развитак био резервисан за уске и затворене кругове манастира. Премда манастири јесу били носиоци западне културе у средњем веку, то није била једина култура која је у том периоду постојала. Наиме, најраспрострањенија култура средњег века била је народна. Услед усменог карактера и „ниског" статуса, дуго није успела да освоји симпатије и пажњу проучавалаца. Међутим, чим је почела да се сагледава као озбиљан предмет истраживања, та „проста" култура открила је шареноликост која је разведрила мрачно небо средњег века.

Карактер те народне културе можда се најбоље може објаснити кроз појам карневала. У средњем веку, карневал је означавао фестивал од неколико дана који се одржавао уочи великог поста. Сама реч „carne vale" значила је збогом месо, што је упућивало на то да су се људи током тих неколико дана припремали да се опросте од меса, али и других овоземаљских ужитака. Због тога је за време карневала било дозвољено чинити све оне ствари које су током остатка године биле забрањене. Тада се поредак света окретао наглавачке, сви људи су привидно и привремено постајали једнаки, на власти је седео краљ-луда.

Карневал је трајао само неколико дана, после којих се све враћало у пређашњи поредак. Међутим, дух карневала је опстајао и дуже ‒ на улицама, трговима, пијацама, у простаклуцима и ласцивним вицевима простог народа, који је био неписмен, те није могао да остави писана сведочанства своје културе.

Тек је у другој половини 14. века дошло до појаве значајних књижевних дела која су се позабавила приказом те занемарене ниске културе. Бокачов „Декамерон" излази 1353. године и представља једно од револуционарних дела, не само за књижевност већ и за европску културу. У питању је била збирка новела, од којих су многе биле ласцивне и подривачки настројене према црквеним доктринама. Премда су Бокачови јунаци били претежно припадници новог друштвеног сталежа ‒ грађанства ‒ њихове приче су духом дочаравале све оне ниске побуде које су вековима сматране табу темама недостојним високе културе. Неколико деценија након „Декамерона", у енглеској се појавило дело сличне форме и садржаја ‒ „Кентерберијске приче" Џефрија Чосера. То дело је, између осталог, било и прво књижевно дело енглеске књижевности које је уместо на латинском, или француском, било написано енглеским говорним језиком ‒  језиком који је могао да разуме обичан народ.

Касније је, преводом „Хиљаду и једне ноћи" на француски у 18. веку, уочена још једна књижевна паралела. Шехерезадине приче, такође из средњег века, исто тако представљају збирку уметнички обликованих народних прича, које су показале да ни на Истоку средњовековни човек није био тако смеран, скрушен и богоугодан као што би се могло помислити.

Једна од теорија карневала јесте такозвана теорија заптивене буради. Према њој, народ је као заптивено буре које ће пући уколико му се с времена на време не одврне вентил ‒ другим речима, уколико му се повремено не допусти да ужива у овоземаљским благодетима, првенствено у телесним ужицима. Ипак, не треба заборавити да се та теорија односи на човека „мрачног" средњег века, и да остаје нерешено питање: није ли данашњи свет прерастао у бесконачни карневал?