Музика као отпад

Човек је, самим својим присуством, део околине свих других људи, те према томе, увек потенцијално спреман да репрезентује етички и естетички модел, то јест извор загађења. Чак и у најдословнијем смислу, чак и као уметник. Када је, негде средином 16. века, проучавање анатомије људског тела било сматрано главном дисциплином на путу усавршавања у ликовној уметности, описани су случајеви зараза целих градских квартова изазваних труљењем делова тела које су сликари држали по својим собама, чак и под својим креветима.

Има у уметности, и одувек је било, извесне агресивности у односу на друштво. Нарочито смо данас просто принуђени да учествујемо у некаквој уметничкој ре-креацији, премда бисмо од ње најрадије побегли. Шарени билборди и лед-рекламе иза којих се крије уметник принуђен на демонске инспирације „усисава" нас истим интензитетом као и неуротизована, наркотична музика; то су два најбоља примера оптерећења околине нерегистрованих на листи шкодљивих материја.

Пушење је елиминисано, не само са јавних места. Можемо ли очекивати слично агресивну кампању против музичких загађивача атмосфере? Или, забрану по чула погубних маркетиншких садржаја, макар оних на јавним површинама? Питања су, разуме се, реторичка.

Материјална супстанца извучена из првобитног лежишта мења форму и постаје отпорнија према природном процесу дезинтеграције. На ту опасност се надовезује и претња исцрпљења првобитних природних лежишта. Те се уз племените (читај: утилитарне) намене производа људског рада, односно метаморфозе материје, јавља штетан нуспроизвод. Отпадак.

Оставимо ли по страни архитектуру и ликовне уметности (које су такође проста метаморфоза материје), запитајмо се да ли су фондови и тог треперења ваздуха, те музике, подложни исцрпљењу. Поставља ли и она проблем отпада (и при том не мислимо на носаче звука, већ на психолошку перцепцију звука)?

Природни ресурси се све више исцрпљују. Чак и мелодијска инвенција (као незаменљива основна супстанца музике) копни, дегенерише се, нестаје. Оно што је „племенито" (за сваког различито) апсорбује се, пролази кроз процес духовног метаболизма, исхрањује, претвара се у енергију. Но велики проценат штетних састојака које морамо апсорбовати заједно са ваздухом остаје у нама непрерађен. Као арсеник, као жива, као олово.

И нема никакве сумње да уметност има комплетну могућност да се јави у форми отпатка. Као тровач душе.