Еванђелиста Торичели

Еванђелиста Торичели рођен је у Фаенци, градићу у италијанској регији Емилија Ромања. Будући да његови родитељи нису били довољно имућни да му обезбеде високо образовање, помогао му је ујак, калуђер који се постарао да млади Еванђелиста стекне солидну основу општих знања и културе, а затим га је уписао на језуитски колеџ. Нешто касније, добио је за учитеља Бенедета Кастелија, славног универзитетског професора из Рима. Под његовим вођством, Торичели је савладао математику, механику, хидраулику и астрономију, а ступио је и у Кастелијеву службу као лични секретар. Захваљујући томе дошло је, између осталог, до данас чувене преписке између Торичелија и Галилеја, чији је тек публиковани Дијалог о два главна система света оставио на Торичелија снажан утисак, сасвим га уверивши у исправност хелиоцентричне теорије о Сунчевом систему.

Торичели је марљиво експериментисао са конструкцијом телескопа и једноставних микроскопа, производећи својеручно сочива различитог облика и димензија. Захваљујући пажљивој контроли закривљености сочива, Торичелијеви телескопи надмашили су већину сличних инструмената његовог доба. Но стицајем околности, Торичелијево име неће остати упамћено по телескопима, већ по другом успешном изуму ‒ живином барометру. Тај једноставни уређај омогућио је крупан помак, како у практичном извођењу научних огледа тако и у општем разумевању природе. Наиме, посматрајући подизање и спуштање нивоа живе у барометарској цеви, Торичели је показао да узрок постојања отпора према стварању вакуума у изокренутом делу цеви изнад површине живе треба тражити у тежини ваздуха у цеви, а не у схватању да се „природа гнуша вакуума", чувеном аристотеловском начелу које је кроз читав средњи век сматрано неприкосновеним, али је нова физика с њим морала да раскрсти како би научници могли да се упусте у истинску потрагу за објашњењима и узроцима природних појава и процеса.

Са употребом барометра, присуство и значај Земљине атмосфере постали су далеко очигледнији него дотад. „Живимо на дну океана сачињеног од ваздуха", позната је реченица којом је Торичели подвукао ту чињеницу. Посматрајући проток течности у различитим условима, он је такође уочио да су количине воде које истекну кроз рупу на дну неког резервоара након низа једнаких временских интервала, сразмерне узастопним непарним бројевима. То је подсетило Торичелија на Галилејев опис брзине тела у слободном паду и помогло му да разуме да се млаз воде у том примеру може посматрати као низ честица чија је брзина одређена првобитном висином нивоа воде у резервоару. Тако је формулисан Торичелијев закон истицања течности.

Настављајући се на Галилејева дела, Торичели је понудио уопштен математички опис путање косог пројектила и објавио га у својој књизи De motu gravium („О кретању тешких тела"). Импресиониран Торичелијевим радом, али и свестраношћу у проучавању природе, велики научник и његов узор позвао га је 1641. године да му се придружи у Фиренци, те је Торичели уз Галилеја провео последња три месеца Галилејевог живота, након чега је од њега наследио титулу дворског математичара код надвојводе Фердинанда II од Тоскане и место предавача на Фирентинској академији.

Најзначајнијим Торичелијевим доприносом математици данас се сматра рад на недељивим бројевима и њиховој примени у геометрији ‒ у одређивању дужина, површина и запремина. У делу о површинама под параболом, Торичели је, примера ради, изложио двадесет једну поставку ‒ десет је било засновано на античким методама, а чак једанаест на недељивим бројевима. Торичелијеви успеси на пољу аналитичке геометрије утолико више задивљују када се узме у обзир да су далеко претходили настанку координатног система, без кога се данас сличне поставке не могу ни замислити.

Многобројне области математике и физике које је Торичели обогатио и унапредио, надахнут ренесансним духом универзалног трагања за сазнањем, доживеле су у наредним вековима неслућени развој. Данас, када физичари својим спектакуларним огледима и теоријским концептима већ увелико настоје да дотакну саму суштину темељних законитости које управљају свеколиком природом, присећамо се Еванђелисте Торичелија као једног од џинова са чијих су рамена ‒ у Њутновој бесмртној метафори ‒ потоњи научници сагледали велики део онога што читамо у уџбеницима.