Зашто је свет тесан

Капацитет нашег света смањен је свесно, намерно, из стилских разлога, без обзира на то што нам се говори о интензивном усавршавању средстава комуникација и информација. Тачно је да комуникације стежу растојања, али их квалитативно не мењају. Могућност да оне повезују Њујорк и Москву важнија нам је од тога да ли (и зашто) на свом путу прелазе преко Хаваја, Полинезије, Уганде, Северног пола или Камчатке. Свет је, између осталих разлога, тесан и стога што и само смеће смештамо близу нас. Можда смо, не бисмо ли ту чињеницу лакше поднели, неке организоване форме отпада прогласили уметничким делима.

Свет је, неоспорно, тесан и зато што појам света постаје све ужи. Није у питању само комфор за који свет престаје тамо где престају асфалтни пут, напајалишта за гориво, сигнал мобилног или кабловског оператера. У питању је дубоко осећање супарништва према свему што није регулисано људским умом и руком. Пркос према Богу, неко би закључио. Свет је био шири некад за Атилу, него данас за кинеског или шведског туристу.

У својој „Социјалној историји уметности" Арнолд Хаузер сугестивно тумачи одговарајуће инстинкте који су се здружили негде с почецима импресионизма, и који су врло одређено формулисани. Интелектуалци с краја 19. века сматрају да су живот и природа сирове, сиромашне форме које тек треба оплеменити, те зато „они покушавају да од живота створе уметничко дело, другим речима, нешто скупоцено и бескорисно".

Уметност не тражи да је живот оправда ‒ напротив; она тражи оправдање живота у самој уметности. „Уметници", наставља Хаузер, „у природи заправо виде непријатеља. Град, урбана култура, парти-догађаји, la vie factice, не чине се само неупоредиво привлачнијим већ и духовитијим и друштвенијим од такозваних природних лепота. Природа је, сама по себи, ружна, ординарна, безоблична; тек се уз помоћ уметности може уживати у њој."

Има у таквом ставу нечег од општег, вечитог презира градског становника према свету с оне стране архитектуре. Откривајући једну од својих инфериорних карактеристика, он се данас заиста обраћа природи тек кад она почиње да прети; занемарује је док се ограничава на своју функцију привлачности. И парадоксално, кад се (пре)засити чари градског модела живота, те кад се (на микро или макро нивоу) манифестује Плаутова „Homo homini lupus est", тек онда (тај исти) урбани лик почиње да размишља да у (тој истој) природи потражи спас.

Јасно је да први проблем екологије представља пораст отпадака, његов третман, складиштење, рециклирање и уништавање. Тај пораст је сасвим извесно пропорционалан општем порасту популације. (Адепти теорије велике завере резолутно би устврдили да се овим разлогом „тесноће" света увелико баве велики владари, думајући како да нас смртнике сведу на цифру коју су сами проценили као прихватљиву за пројектовано устројство Земљине кугле ‒ изазивањем ратова, самолишавањем хемијске, контаминиране, нуклеарне и сличне муниције на таргетиран циљ, необјављивањем начина излечења пандемичних обољења итд.)

С друге стране, сваким даном све више хумани омотач једног Ego добија форму, значај и функцију неорганске масе која је до данас скоро искључиво заступала појам „околине". Општи социопсихолошки феномен отуђења, индиферентност с којом се људи међусобно мимоилазе, с којом чак и међусобно комуницирају, појачава утисак да се у свести сваког индивидуалног бића крајње опасно приближавају материјални и хумани елементи те његове околине. Сва је прилика да ће у скорој будућности превагнути људи којима је (када је у питању њихов афективан живот) сусрет са персоналним рачунаром од много већег значаја него сусрет са већином (истоврсних) живих бића.

У том реду ствари треба добро размислити о рутинским, а истовремено атавистичким тезама које користимо као полазиште за дефиницију човека као социјалног бића.