Доброта великог човека

Као стваралац, односно произвођач, човек је сценограф своје сопствене околине, а онда и околине у најширем социолошком смислу. Уметник је позван да ту сценографију реши естетски, и према томе он се представља као најинтимнији субјект екологије, независан од других проблема исте класе који су претежно егзистенцијалне природе.

Но његова улога је деликатна јер се одвија у стању општег осећања безбедности, док је еколошка интервенција заштићена општим осећањем опасности. А ево како: Теорија о заштити околине може се у првом реду свести на теорију несвесности о последицама сопствених поступака, дакле на једну анималну или инфантилну карактеристику већег дела човечанства. Но освешћење се брзо јавља, и оно диже узбуну пред предстојећом катастрофом. Тада се јављају такође и рудименти солидарности превазилазећи унутрашње, друштвене или међународне несугласице.

Што је катастрофа ближа, солидарност је јача. (Питајте нас Србе све што вас занима на ту тему, навежбали смо се до савршенства.) Притом се не избирају средства контраудара. Ако се давите у дубокој води, свакако вам неће пасти на памет да ли ће спасилац допливати краул, леђним или делфин стилом. У том погледу, природне науке се налазе пред једноставном стратегијом. Њихов једини стил је ефикасност спојена са брзином, док је уметност приморана да задовољава различите, често сасвим опречне укусе, мишљења, схватања, и да се њима прилагођава, пркосећи и контрирајући истовремено оним осталима.

Чак и у мирно доба, уметност је у перманентном ратном стању. Она за сваки укус мора располагати по једним стилом. Лако је, дакле, рећи да је естетска мисао веома важан субјект екологије, јер на њој почива једноставна одговорност да сценографију цивилизованог начина живота учини што привлачнијом. Нажалост, естетику време претиче, друштво је спотиче. Никад (сем евентуално у неком тоталитарном друштву испраног мозга) уметност неће моћи да оствари свој дефинитивни идеал, нити ће чак успети да формира његов модел.

Свака друштвена група ‒ социјална, политичка, национална, професионална, сексуална ‒ тражи посебна права, између осталог, и право на сопствен естетски идеал. А онда још и право да тај модел непрестано мења. Француски мислилац Шомбер де Лов опомиње нас да промена околине употребом технике неће променити друштво. Да би се околина трансформисала, друштво је тај фактор који треба променити.

Свака је корист свечана поворка на чијем се репу вуче понека штета. Стога је бесмислено окретати је у супротном смеру, јер би се тада штета нашла на челу. Али остаје ипак нешто што није, или бар не би морало да буде пратилац научног прогреса ‒ брисање отисака прстију појединца као моралног бића, губљење његовог хуманог идентитета, немоћ сагледавања његове функције као елемента у контексту околине свих осталих.

Нарочито у случајевима када његов улог баца на ту функцију густу, непровидну сенку. Онда је цена таквог прогреса збиља висока. И све су ређи, а драгоценији, они који живот чине лакшим и спокојнијим, наместо ових „остваривача" прогреса. Те се треба курталисати компромитујуће девизе да је добар неко зато што је велики, јер је она симптом и израз једне примитивне, мучне, грчевите палеолитске борбе за опстанак.

Усвојмо, дакле, боље решење: Добар човек, ergo велики човек.