Фридрих Вилхем Ниче, натчовек

„Како је једино уметност могућа као лаж? Затворено, моје око види многобројне нестварне слике ‒ оне су производ уобразиље и ја знам да оне не одговарају стварности. Дакле, ја им верујем само као сликама, а не као реалности."

Као нихилистички песимиста, није имао разумевања према уметницима који не пате, јер је сматрао да је патња агенс стваралачке моћи. Међутим, уметност по себи је надасве оптимистичка, без обзира на то што је настала из патње и ужаса, недаће и страдања, а нарочито у случајевима када изражава најтананије стране људског бића.

Та патња има физичка, али и метафизичка својства: она је као метафизика духа божанског порекла. Због тога је стваралаштво императив живота, његова највећа афирмација и подстрек. Уметност је спас од пролазности, она нам је (каже Ниче) „потребна да нас не би сатрла истина".

У свом првом значајном (контроверзном) делу „Рођење трагедије из духа музике", супротставио је два „уметничка" божанства Хелена: Диониса, који по својој природи симболише музику, пијанство и губитак индивидуализма (и са којим се сам Ниче поистовећивао!), и Аполона, симбола ликовне уметности, индивидуе и сна. Док је Аполон штитио својом „шопенхауеровском" представом од ужаса постојања, диониско пијанство га је човеку откривало. Таква савршена коегзистенција „диониског у аполонском руху" огледа се у трагедијама Есхила и Софокла, сматра млади филозоф, али ју је „сахранила" Еурипидова комедија (задојена Сократовим оптимизмом), која је изгубила божански карактер трагедије. Тиме се конфронтирао владајућем мњењу о веселом грчком народу ‒ Ниче их је доживљавао као песимисте par excellence.

Као дугогодишњи обожавалац и следбеник Вагнеров, за кога је тврдио да је препородио диониски принцип, и сам је компоновао, трагајући за што успешнијим испољавањем сопства. „Музика је суплемент језика", сматрао је, „многе надражаје и цела надражајна стања која језик не може да прикаже, дочарава музика".

Смисао Ничеове идеје „вечног враћања истог" односи се на пролазност, настајање и нестајање, стварање и разарање. Човек је, као индивидуа, коначно биће, рађа се и умире, али тиме ипак успева да одржи континуум живота, односно бесмртност човечанства.

Али је уметничко дело непоновљива, оригинална творевина, иманентна бесмртном, обгрљена вечношћу; она егзистира у времену и простору, заувек. Велика уметничка дела не доживљавају поновно рађање; она се јављају као непоновљив тренутак и доживљај, јер произилазе и емоција. Без обзира на то што се свако уметничко дело доживи на индивидуално-емотиван начин, оно ипак може бити иницијација за стваралаштво на сопственим „ресурсима".

Паралелно са овом тезом ваља, на концу, поменути и ону о „превредновању свих вредности", којом јасно упућује на кризу, не само морала већ и културе (свог, а испоставља се и нашег) времена. Због тога Фридрих Ниче није само критичар постојећег већ је и неко ко нуди решења у превазилажењу постојећих, и надолазећих кризних ситуација.