Лејард о Србима 1863.

Пре него што наведемо делове његовог излагања, навешћемо цитат из чланка који је у јутарњем издању 29. маја 1963.објавио лондонски „Дејли њуз":

„Словени се протежу на дугачкој једној линији, која иде од ушћа Волге све до Албанских Гора, борећи се, очајнички, противу непријатељских раса и свакојаких непогода, које прете са свију страна, да их утамане и прождеру. Немци их притисли са Запада, а Татари и Азијати напали са Истока, тако, да су Словени у вечитој борби, на мртвој стражи вечито, и вечито у боју на живот и смрт! Ако западна Европа, ако Германија, разумеју иоле своје интересе, оне би требало, са удруженим Силама, да спасавају Словене од азијатске навале, која ће, ако икада доспе до Одре, потчинити све германско племе, ако и не физички, оно, на извесно, морално. Данас, како ствари стоје, Словени формирају још једну линију, која дели Азију од Европе. (...) Словени су задржали своју цивилизацију, ма колико да су, у непрекидној борби за своју политичку егзистенцију, приморани да је занемарују." (стр. 107‒108)

(Сви цитати у овом тексту су из књиге: Милан Христић - Србија и Енглеска пре пола века (Мисија Филипа Христића у Лондону 1863. године) - Београд, књижар издавач Геца Кон, 1910)
Расправа у Доњем дому Парламента почела је (29. маја 1863) у четири часа после подне и трајала је до 12 часова и 55 минута ноћу.

Господин Лејард је, насупрот г. Грегорију (говорио је два сата, свесрдно подржао Србе), био „непријатељски" расположен. Сматрао је да је за Србе и Србију много боље у економском, културном, верском и политичком смислу да остане у саставу Турске него да буде независна држава и да ослобађа поробљене сународнике. Лејард је говорио:
„Осим тога, не треба заборавити још и то: да је за једну државу од 1.000.000 душа, сталан кадар од 50.000 људи, са 70.000 резерве, и сувише много." (стр. 208)
„Кнез Михајло је створио седам Министарстава. Мала земљица ова са једва једним милионом душа, има свога Министра Спољних Послова, свога Министра Војног, свог Министра Правде, и тако редом, седам их на броју. Кнез се носи мишљу да има и своју дипломацију: своје агенте у Паризу, у Лондону, у Русији и по другим дворовима. Стајаћа војска му је потребна да рашири своје границе према Босни и Херцеговини." (стр. 217)

„Много се говорило о томе да ће Кнез Србије постати глава једног великог Словенског Краљевства, али говорник саветује Србима да прво науче да управљају сами собом, па тек онда да помишљају на то, да управљају другима; он се нада да ће његови савети допрети до народа у Србији, али не верује да ће имати великог дејства на интриганте политичке." (стр. 219)

То су неки од ставова г. Лејарда, подсекретара у Министарству спољних послова британске империје. Из његовог, и неких других излагања, јасно је колико су дубоки корени стереотипа о неким личностима и догађајима из српске прошлости.

Г. Лејард и Филип Христић су били 1863. године на супротним странама. После смрти кнеза Михаила (1868), кога је г. Лејард оптуживао у наведеним цитатима, његов друг из детињства Филип Христић као председник Одбора за изградњу, довршава зграду Народног позоришта (октобра 1869), и одлази за посланика у Цариград.

У турској престоници је са прекидима обављао дужност до 1878. године.Живот је тако удесио да се Христић и Лејард поново сретну у Цариграду и постану пријатељи. Као да међу њима није било сукоба. Лејард је као нови амбасадор у Цариграду одмах примио Филипа Христића и помагао му у деликатним дипломатским пословима, пре свега у изградњи железнице од Цариграда за Европу а да се на њу Србија прикључи у Нишу.

Лејард је омогућио Христићу да се безбедно удаљи из Цариграда, с обзиром на то да је Филип уручио акт којим је Србија објавила рат Турској (Други српско-турски рат 1877-1878). О томе Филип Христић пише у Успоменама (Београд, Службени гласник, 2015). Случај је тако хтео да је Ф. Христић после Цариграда, био српски посланик у Бечу, Берлину, Риму и први посланик Кнежевине Србије у Лондону.