Реликвије и рециклирање

Сваки је човек, дакле, по један Его. А за сваког таквог човека је онај други човек, ма ко то био, околина. Те је тако, свако од нас, и човек и околина, зависно од аспекта.

Природа, дакле, човеку цивилизације престаје да буде представљена само ваздухом, водом, земљом, шумама и ливадама, већ он налази супстрат појма средине међу бићима сопствене биолошке врсте. У породици, школи, у рату, на радном месту. Међу друговима, непријатељима, у лепоти и гадости, љубави и страху.

Ако овог нашег човека поставимо у центар сцене, поменуте шуме и ливаде су тек негде у другом плану. Његово непосредно окружење чине архитектура, дрвореди, саобраћај. Још непосредније ‒ намештај, цвеће, купатило, телевизор. Бука која допире споља.

Да ли је то, истински, околина човека? Баш као и ваздух, али онај загађени. Као и звук, и то онај превеликог интензитета, који укључује (по дефиницији племенито категорисану) музику.

Етјен Сурио, метафорично исказано, запажа савршено једноставну истину: да је наш опипљиви свет обична макулатура материје у сталној метаморфози. „Али", наставља он, „у геологији, локални пресек није исто што и пресецање карата за таблић; а то је и апсурдно - слажући онолико слојева земље колико их срачунава геологија, ми бисмо увеличали Земљину кору. Тамо где се шири примар, недостају остали спратови; где квартернар, остали су ишчезли. Јер одакле би дошли нови седименти да нису ишчупани из претходних слојева?"

Полазећи одавде, ствари се унеколико компликују. Из примарне материје (рецимо „земље") извлаче се супстанце којима се придодају различита својства. Даља судбина тих супстанци је у прошлости имала двоструку појавност. С једне стране, добијена специфична форма је процењивана као дело човековог напора у изградњи специфичног света, те стога одликована статусом реликвије.

Оваква су првенствено уметничка дела, то јест објекти архитектуре, сликарства, скулптуре, литературе. Такав објект не враћа се археологији, геологији, не баца се; не иде у макулатуру бактерија и осталих неквалификованих хемичара познатих само микроскопији. Њиме се увеличава Земљина кора.

Подразумевано, укупна маса таквих заштићених реликвија квантитативно је савршено занемарљива у поређењу са осталим супстанцама и објектима. Највећи део рада човекових руку, рада на промени форме материје ‒ јер је само то у питању ‒ враћен је својој природној матичној индустрији не би ли се у процесу труљења оспособио за своје следеће, поливалентне функције.

Али је онда човек направио грешку у корацима, не уважавајући опомену уметника да сви производи људског ума и људске руке не могу имати исту вредност. Огромно знање, интелигенција, напор који су уложили технолози и њихови инспиратори, конгенијални учесници у напретку фундаменталних природних наука ‒ довео је до парадоксалног резултата да се Земљина кора (бар практично) почела збиља увеличавати. Те се, на тај начин, стара кутија конзерве, исцепана чарапа, разбијена флаша, неки крш од аутомобила на неки начин изједначавају са Фидијиним храмовима, или Рафаеловим сликама.

С том разликом што једне чувамо зато што нам је до њих (евентуално) стало; а до других нам је било толико стало да нисмо више у стању да их се ослободимо.