Реализам уметности

Са таквим тезама бисмо стигли до претпоставке о практичној немогућности уметничког дела да буде реалистичко, јер би се притом сукобило са примењеном техником, те креативним побудама аутора ‒ самим тим са оправданошћу своје егзистенције.

Теорија одражавања, која (нарочито преко Ђерђа Лукача) покушава да оснажи концепт реалистичке уметности, сматра да се ова састоји у „верном приказивању стварности", или пак да је уметност као сазнање „објективни одраз стварности". При томе „истина" (као циљ уметничког делања) не сме ни у ком случају бити у контрадикцији са научном истином.

Tакву тезу је веома тешко одбранити. Пре свега, дело уметничког реализма ни у једном приступу није, нити може бити, одраз или скуп свих постојећих чињеница, већ само резултат њихове селекције. Сваки избор је међутим нужно субјективан акт, те самим тим произвољан. Стога је очигледно да „објективног одраза" у стварности нема, нити га може бити.

Аналогно, са гледишта теорије као стваралачке, а не догматске мисли, уметност није мимезис, а није ни облик спознаје објективне стварности, мада је спознајно увек присутно у уметности. За савремену естетику уметност је један облик праксе ‒ делатности која преображава свет и природу. Она је нова стварност које (ни субјективно) није било.

Када би уметност „објективно" приказивала стварност сходно „научним чињеницама", она би се служила искључиво природним законима јер би јој они били довољни. Све, међутим, што уметност ради тачно је супротно од тога. Уметност одувек неопозиво захтева свој систем посебних закона, да би тек потом евентуално симулирала спољни свет ‒ уколико јој је до тога стало.

Став о „верном приказивању стварности" сугерише заблуду да се уметност уопште бави приказивањем, што је само ‒ делимично ‒ тачно за неке уметничке врсте, док је за друге потпуно, и дефинитивно, нетачно.

Стога поновимо: уметничко дело не приказује стварност ‒ оно је по својој примарној функцији део стварности, зато што је аутономно, оригинално биће.