Мали вранац језди Адом

Мали вранац припада фамилији корморана. Достиже величину од 50 центиметара а среће се у воденим стаништима. Настањује сливове великих река и језера, храну тражи на барама, рибњацима, мртвајама и сличним стаништима.

Гнезди се колонијално у трсци и на дрвећу. Живи самостално или у групама, а може се прилагодити и присуству људи. Често дели станиште са чапљама и кашикарама.

Распрострањење врсте је ограничено на Панонску низију, слатководна станишта источног јадранског приобаља, Балкана, Мале Азије, Месопотамије, Каспијског, Аралског и Црноморског слива.

Орнитолог Завода за заштиту животне средине Србије Милош Радаковић каже за РТС да су најзначајнија станишта малог вранца у делти Дунава, а ближе Србији ‒ на Скадарском језеру, где је присутан велики број гнездећих парова: „Станишта малог вранца у Србији су углавном у Војводини и у Неготинској Крајини. Током зиме постоје додатна кретања и они се могу видети на свим већим воденим површинама, чак и јужно од Саве и Дунава", објашњава Радаковић.

Према последњим информацијама, У Србији се, у неколико колонија, гнезди између 900 и 1 600 парова малог вранца.

Бројањем тих птица на Сави, у Београду, у децембру 2016. године избројано је 3 700 јединки, што је готово упола мање од почетка бројања 2006-2007. године, када је избројано близу 7 000 јединки. Један од угрожавајућих фактора је мост на Ади, навео је Радаковић.

У центру Београда, на Сави, популација малог вранца остаје и током зиме, а како је реч о урбаном подручју ‒ врло је тешко спровести мере заштите. Исушивање терена такође нарушава станиште тих птица.

Мали вранац је заштићена врста у Србији а налази се и на бројним међународним документима који се односе на заштиту врста и станишта.