Прилика за подсећање: помрачење Сунца из 1919. године

То подручје, услед Земљиног обртања око своје осе, има облик траке ‒ са обе стране релативно уске траке која одговара пределима из којих је видљиво тотално помрачење налази се шира трака која одговара делимичном помрачењу. Будући да су кретања небеских тела правилна и подложна природним законитостима, време када ће се јавити помрачење Сунца и места одакле ће бити видљиво могу се прорачунати хиљадама година унапред, што је, по свој прилици, било познато већ астролозима древног Вавилона.

Премда се у готово свим традиционалним културама помрачење Сунца схвата као застрашујуће знамење и неретко објашњава тиме да нека митолошка неман покушава да прождере Сунце, данас је за велики део човечанства тај природни спектакл прилика за уживање у несвакидашњем призору и атмосфери ‒ разуме се, уз обавезну заштиту очију од непосредног сунчевог сјаја. Помрачења Сунца одиграла су и низ веома значајних улога у науци, нарочито пре него што је измишљен коронограф, јер обезбеђују јединствену прилику за посматрање Сунчеве короне. (Да не би пропустио такву прилику, на пример, велики руски научник Дмитриј Иванович Мендељејев се 1887. неустрашиво винуо у атмосферу балоном којим је лично управљао ‒ али о томе смо већ говорили на другом месту.) Иако данашње помрачење Сунца неће бити видљиво из наших крајева (на следеће, и то делимично, мораћемо да причекамо до 2020. г.), можда је добар тренутак да се подсетимо на једно помрачење Сунца које је имало далекосежне последице и знатно допринело преображају који је физика доживела у 20. веку. Одиграло се 1919. године и било је повод за славну експедицију сер Артура Едингтона која је овенчана првом емпиријском потврдом (или прецизније, првим испуњеним предвиђањем) опште теорије релативности Алберта Ајнштајна.

Од почетка дочекана са великом подозривошћу многих научних ауторитета, Ајнштајнова теорија је у Енглеској и државама које су јој биле савезници током Првог светског рата достигла највећи степен непопуларности, будући да је Ајнштајн био немачки држављанин и, уз то, човек који се дрзнуо да противречи ником другом до самом сер Ајзаку Њутну. Артур Едингтон био је један од ретких који су увидели да је теорија релативности суштински исправна и да пружа могућност да се уверљиво објасне неки аспекти природе који су били у видном нескладу са класичном, њутновском физиком. Познат по космополитским и пацифистичким ставовима, Едингтон је, у ратним годинама, неколико пута једва избегао да буде затворен и осуђен као издајник краља и отаџбине. Ипак, убрзо по свршетку Великог рата, добио је жарко жељену прилику да покаже свету како је Ајнштајн у праву. Краљевски астроном Велике Британије сер Френк Дајсон одлучио је да, заједно са Едингтоном, организује две експедиције које би искористиле помрачење Сунца из маја 1919. за практичну проверу предвиђања теорије релативности. Теорија релативности, наиме, између осталог подразумева да светлост мења свој правац при проласку покрај масивних објеката ‒ те би тако звезде које се (искључиво током помрачења) виде непосредно уз Сунце морале да покажу прецизно одређено одступање свог привидног положаја.

Будући да помрачење није могло да се види са северних географских ширина, прва експедиција запутила се у Бразил, а друга на острво Принсипе у Гвинејском заливу, недалеко од западне обале Африке. Ту другу експедицију лично је предводио Едингтон. Огромне тешкоће са којима се суочио довеле су подухват на саму ивицу неуспеха, нарочито када се већина фотографских плоча намењених бележењу положаја звезда овлажила услед снажних тропских киша и када је дан помрачења освануо облачан. На срећу, облаци су се у одсудном часу разишли и Едингтон се вратио у Енглеску са осам негатива фотографија које су носиле одговор на питање о ком се водило толико жучних полемика. Забележени положај звезда упоређен је са предвиђањима обе теорије. Упркос ограниченој прецизности снимака, Ајнштајнови прорачуни су се потврдили, насупрот њутновским. Општа теорија релативности издржала је пробу ‒ прву од многих које ће успешно пребродити током наредних стотинак година.

Иако бразилска експедиција није добила исте резултате, што је касније објашњено техничким проблемима, Едингтонове фотографије и рад који је објавио следеће године умногоме су допринели да теорија релативности у науци однесе превагу, те ју је убрзо прихватила већина физичара. Тако је описано помрачење Сунца, на известан начин, означило једну од највећих прекретница, не само у науци, већ и у човековом свеукупном погледу на космос. Прича о експедицији успешно је драматизована 2008. године филмом „Ајнштајн и Едингтонˮ Филипа Мартина према сценарију Питера Мофата. Време ће постепено додавати доказу из 1919. г. вишеструке независно прикупљене потврде. Бројна предавања која је Едингтон одржао и популарна објашњења која је понудио сабрана су 1923. у књигу коју је сам Ајнштајн назвао „најбољим представљањем теорије релативности на било ком језику". Алберт Ајнштајн и Артур Едингтон наставили су, током деценија које су уследиле, да развијају своје теоријске увиде у устројство природе, с временом се разишавши у многим од својих гледишта. Обојица су, међутим, уткали своје смеле идеје, самопрегорни рад, далекосежна открића и новонастале концепте у носеће стубове савремене физике. Артур Едингтон и Алберт Ајнштајн пружили су нам један од најлепших примера науке која је кадра да надрасте преовлађујуће предрасуде, искривљења идеологија и светске сукобе.