На путу за праву Србију

Примитивно родољубље паралише амбиције по истом моделу као што их паралише готованско, неконтролисано прихватање интернационалних идеја. У заблуди су они који мисле да су творци тих идеја отворени и широки (бар) једнако колико то очекују од нас. У случају да вас затекну необавештене и недовољно образоване, припадници тзв. великог народа спремно ће вам дати на знање који тачно део космополитизма представља њихов искључив, национални „специјалитет".

Да бисмо успоставили извесну стабилност вредности, битно је пре свега не мешати теме са њиховом обрадом. Етнографске студије о обичајима сврљишке области могу добити чист интернационални третман, не мањи него што га имају сеоски пејзажи Милића Станковића, или Боре Станковића (у писаној форми), народни мелос у обради Петра Коњовића или Душана Радића (који је, што је у Србији готово непознато, успешни аутор музике филмова европске кинематографије).

И како је то општепозната ствар ‒ мада се често губи из вида ‒ подсетимо се неких примера фолклористички схваћених тема космополитског реда, почев од архитектонских објеката, преко економских, историјских, или чак медицинских радова, па све до културно-уметничких. Подсетимо се да смо највеће успехе у свету постизали управо пласманом сопственог фолклора, традиције, менталитета и архетипа. То је наш терен, ту смо најјачи. И бежимо колико нас ноге носе од свих оних који нас деградирају, ниподаштавају, и чак тврде да „морамо да мењамо свест", који се отворено подсмевају нашим митовима и легендама, и који нас колективно (негативно) карактеришу, а све под плаштом залуђивања утопијском идејом суманутог срљања у неки други (по свој прилици) дводомни колектив који, кажу, нема алтернативу.

Но оставимо по страни питање апсолутних циљева. Вратимо се на питање вештачки или природно штимоване оријентације, односно на рудиментарни патриотизам чија је антитеза безглаво бекство у (наметнуто схваћену) неутралност, наглашено изразитим осећањем ниже вредности. Постанак оба ова типа је условио савршено природан редослед дешавања на путу ка евентуалном међусобном потирању. Потенцирање крајности једног непогрешиво изазива још претеранију манифестацију овог другог. И тако у круг.

Како би онда требало да изгледа здрав, нормалан однос према сопственом корену? Који би нас то модус мишљења и понашања одвео у контекст психологије „великих нација"?

Има назнака, скромних, додуше, да наша средина (и што је важно ‒ интелектуални слој) престаје да се стиди своје сопствене коже. И у Београду, а и широм Србије ничу куће грађене у моравском стилу, скициране руком и рачунаром еминентних пројектаната. Наши модни дизајнери се инспиришу Сирогојном, фрескама, Стефановом сестром Оливером и призренским накитом. Домаћа џез музика се инспирише народним темама. Телевизија, и нарочито кинематографија, купи награде с највећих фестивала управо третирајући теме из народа. Научници цитирају своје колеге-сународнике. Мотиви националне литературе, театарских дела, изложби, перформанса, сликарства, чак и стрипа, дочекују се с интересовањем које је раније готово искључиво било резервисано само за стране ауторе.

Ови можда мршави, но ипак речити наговештаји би требало да нас доведу до једног вишег степена свести у коме неће бити презирања личних обележја, али ни севдаха над трицама. Несумњиво је да само онај ко много зна може да сагледа колико је бескрајно његово незнање. Али он исто тако најбоље сагледава своју меру и своје место. И само један такав нема разлога ни за грч, ни за маскирање, ни за осећање ниже нити више вредности.

Он је слободан.