Прва, друга, трећа Србија

ʼПостистинуʼ је крајем 2016. године Оксфорд прогласио појмом године. И социолошки, и културолошки, и уметнички, и економски, и у свакој могућој области, термин „истина" би се могао тумачити исказом да није истинито оно што неко може доказати, већ оно што остали не могу оспорити. Те тако истина остаје оно што нико не сме или не жели да оспори.

Истовремено је и историјска категорија, јер не почива на аргументима који би је могли доказати једном заувек, већ само услед (привременог) одсуства аргумената који би је могли оспорити, из чега истиче да се истини може дати само дефиниција у негативној форми. А усавршенији стадијум, постистину, карактерише стање у друштву у којем јавно мњење не обликују чињенице, већ емоције и лична уверења (најуверљивијих и најгласнијих) појединаца. 

Размотримо, примерице, (пост)истинитост тренутно актуелне категоризације Срба, намерно до гротеске претераним описом, не би ли се јасније уочила њена бесмисленост. 

У неким високо цивилизованим земљама протокол дозвољава да се за најсвечаније прилике одева национална ношња. Кад националисти (прве Србије, у нашем случају) искористе ту прилику за показивање своје традиције, њихови земљаци у смокинзима (познатији као друга Србија) не усуђују се чак ни да их презиру (јер је отворен презир ипак нека врста контакта који пристојан човек себи не сме дозволити); они их се стиде, дубоко и неизлечиво. Самом себи довољан народњак тумачиће такво изостајање реакције прећутним одобравањем, што ће само још дубље уверити „смокингмена" да снобизам, (п)одржаван интернационалном техником, представља једини достојан став духа.

Ова реална, мада небитна сличица одводи нас пут судбине наше културе, где ћемо, после грубе прозивке, уочити два главна моторна модела који натежу кантар нормативних вредности сваки на своју страну. Кад се појаве у чистом, бескомпромисном стању, оба типа су жртве подједнако непожељне заблуде.

Питање се са подручја уметности, па и културе уопште, раширило на наше навике, на васпитање, па и на елементарне структуре урођене духовне конституције. Вишак темперамента уз мањак образовања и такта стичу се у типу „народног човека" који на својој скали високо валоризује шљивовицу, Жикино коло, и (од милоште назване) певаљку. Маскиран нешто течнијом граматиком, те нешто достојнијим примерима, тај рудиментарни дух тера своја воловска кола без фењера по свим друмовима нашег културног живота, заправо ометајући саобраћај. Срешћемо га како у филозофији тако и у науци и уметности. Познаћемо га по кратким антенама којима одржава контакт са спољним светом, јер је читав његов космос негде близу, ту преко плота.