Лиризам, драма и (не)морал

Док све остале песничке форме могу цветати и у једном неплеменитом времену, индивидуализам лиричара, који се храни сопственом страшћу и обасјава унутрашњом светлошћу, величанствен је, премда га мало ко прати.

Штавише, захваљујући већој сублимности сопствене усамљености, он може прећи у узвишенији израз, те се искристалисати у јаснију песничку форму. Пошто је, како је приметио Теофил Готје, видљиви свет мртав (le monde visible a disparu), сањар или идиличар се може винути невидљивим крилима песништва из грозне беде поганог живота који га спутава ка месечином осветљеним висовима Китерона, може лутати кроз старовременске шуме Стриборове, или стајати на неком дракару с викингом.

Међутим, драма је и даље стециште уметности и живота. Она се не бави просто човеком, већ социјализованим човеком, човеком у његовом односу према Богу и човечанству. Она је производ периода велике националне уједињене енергије; њено постојање је условљено племенитошћу публике, и припада добу какво је било Периклово у Атини, или елизабетанско у Лондону. Она је део узвишеног морала и духовне ревности које је код Грка иницирала победа над персијском флотом, или код Енглеза пропаст Шпанске армаде.

Гете је рекао: „Сада је дошло доба светске књижевности и свак мора да учини све од себе да процес њеног развоја убрза". Збиља, да ли се убрзао? Да ли је „свак дао све од себе"? Каква је реална корист од свег проучавања песника или писаца, ако заиста грађа за цивилизацију (једнако велику као што је европска) лежи свуда око нас?

Одговор би, можда, гласио да се интелект може укључити у један уметнички и историјски проблем без непосредног дидактичког предмета. Да је једини захтев интелекта да се осећа живим. Да ништа од онога што је икада занимало људе не може престати да буде подесан предмет за културу.

У народима, као и у појединцима, уколико страст за стварањем није удружена са критичким, естетским способностима, она ће засигурно бесциљно протраћити своју снагу, било захваљујући неуспелом уметничком духу избора, било услед погрешних осећања или форме, или једноставно праћењем погрешних идеала.

Зато што различити духовни облици имагинације имају природну склоност ка извесним чулним формама уметности ‒ а разликовати њене квалитете, увећати њена ограничења и снагу израза ‒ управо је један од циљева које култура поставља човечанству.

И заиста ‒ никад не би требало говорити о моралном или неморалном делу ‒ она су или добра или лоша. Сваки елемент моралног или подразумеваног упућивања на категорије добра и зла у уметности често је знак извесне недовршености назора, често показатељ раздора у хармонији једног производа маште. Јер свако добро дело стреми да оствари чисто уметнички учинак. „Морамо се чувати", рекао је Гете, „да не тражимо увек образовање само у апсолутно чистом и моралном. Све што је велико доприноси нашем образовању, оног часа кад га уочимо."