Ритам наше планете

Геолошке појаве које директно утичу на наше животе, попут вулканских ерупција и земљотреса, представљају строго контролисане процесе на које ми, заправо, немамо никаквог утицаја.

„Разлози за дешавање земљотреса налазе се дубоко у унутрашњости наше планете ‒ повезани су са тим што је исконски загрејана, што је током еволуције и додатно загревана, што мора, хтели ми то или не, да се ослободи топлоте и што немамо никакав начин да утичемо на то", објашњава за Интернет портал РТС-а, Владица Цветковић, професор Рударско-геолошког факултета у Београду и дописни члан САНУ.

Ипак, оно што можемо, јесте да те феномене што боље упознамо да бисмо живели свесније, да бисмо знали шта нам се дешава, а „мирна времена" права су прилика за то.

Дубоко у утроби Земље

Историјски подаци подсећају нас да се најраније забележени земљотрес десио у провинцији Шандонг у Кини, 1831. године пре нове ере. Кинези су изумели и прве детекторе земљотреса почетком нове ере, а први земљотрес који је забележен на фотографијама десио се у Калифорнији 1906. године.

Све геолошке појаве, а ми смо склони да их гледамо само кроз вулканску активност и земљотресе (обухватају и настанак и нестанак океана и планинских венаца), имају један једноставан узрок ‒ хлађење Земље.

Неки фасцинантни бројеви неизбежни су у причи о нашој планети ‒ у пречнику има 6.378 километара, док се у центру мери температура од готово 6.000 Целзијусових степени! Међутим, пораст температуре не расте равномерно са дубином. Већ на првих 100 километара у дубини, стижемо на више од 1.000 степени, док за наредних хиљаду степени морамо да идемо десет пута толико ‒ још 1.000 км!

Суштина понашања Земље и њене геодинамике јесте у управо у томе како се кроз њу простире топлота: „Земља је у дубини релативно хомогено загрејана, али те вреле делове њене унутрашњости прекрива ʼизолаторʼ од хладнијих стена. Тај изолациони слој чува нас од Земљине огромне топлоте, али и спречава неконтролисано расипање енергије наше планете.ˮ 

Изолатор о коме говоримо је литосфера, а нова специфичност је да тај литосферски изолатор није континуиран, већ је издељен на више тектонских плоча. Топлота Земљине унутрашњости држи га у непрестаној динамици и зато су литосферске плоче у сталном покрету. Суштински чврсто тело, Земља је такву структуру задобила на самом почетку своје еволуције.

У далекој прошлости, растопљена стенска маса је управо путем тог растопљеног стања успела да се издиференцира, формирајући метално језгро у средишњим деловима. „Данас, ако бисмо успели да уђемо у Земљу, ишли бисмо 3.000 км кроз стену која је врло једноставног састава. Можемо да одемо до Бубањ потока и ту нађемо камен који је по хемијском саставу веома сличан том пределу Земље", каже наш саговорник. 

„После тога бисмо ушли у још једноставнији хемијски састав ‒ близу 90% само гвожђа - као нека метална кугла у средини", додаје професор. Та прва хемијска диференцијација имала је и друге последице ‒ сви метали који изузетно воле и прате гвожђе отишли су у језгро, тако да се, на пример, 98% злата наше планете налази управо у њеном језгру!

Плес планете

Важније је сада да видимо шта се десило са изолатором, како је он постао тако жив, поготову ако знамо да постоје планете сличног састава и упоредивих величина (на пример Марс) које немају такву динамику.

Кретање топлоте испод тектонских плоча држи их у сталном покрету. „То се веома често погрешно разуме, па се и у моделима приказује као да те плоче плутају по нечем растопљеном", истиче професор, „што није тачно ‒ Земљин први слој од око 3.000 километара налази се у чврстом стању."

Говоримо о покретима које тешко можемо и да замислимо. Ако се нешто креће један центиметар годишње, то је практично никакав покрет, али у суштини, то значи да су неке стене омотача, од настанка Земље до данас петнаест пута прешле пут од дубине од око сто километара (од наших ногу), до језгра и назад.

То кретање се врши у унутрашњости Земље и због тога су сегменти изолатора, такозване тектонске или литосферске плоче, у сталном покрету. Даље није тешко разумети да те плоче својим кретањем морају да произведу и неке друге последице које ми осећамо и опажамо директно.

Земљотреси су једна врста такве консеквенце, будући да се те плоче сударају, подвлаче једна под другу, трпе неке крте деформације које се региструју управо као земљотреси.

„С друге стране, плоче отварају пут топлоти која ће у неким регионима долазити неконтролисано. Наглашавам да се отвара пут топлоти, а не магми, јер она не постоји, она се константно ствара", објашњава наш саговорник. Постоји загрејана маса стена која се креће навише и која се услед декомпресије стапа и тако ствара магму.

Када се знају ове основне поставке, како се Земља хлади и како је своју унутрашњу структуру задобила током еволуције, онда је отворен пут разумевању онога што ми зовемо тектоника плоча и што се у уџбеницима описује као „круте и хладне плоче које се међусобно размичу, мимоилазе, сударају, подвлаче једна под другу".

С обзиром на чињеницу да на нашем подручју нема вулканских активности, занимљиво је знати да је у свету, у сваком тренутку, активно двадесетак вулкана. У последњих десет година ерупције је имало око 160 вулкана, а геолози процењују да је у претходних десет хиљада година било активно око 1.300 вулкана, док са подводним вулканима тај број износи око 6.000!

Стручњаци су досада у бушотинама дошли до дубине од дванаест, тринаест километара, а нешто што контролише наш живот дешава се хиљадама километара од нас, у дубини планете!

„Рецимо да је један топлотни импулс можда већ на путу и да ће кроз неко геолошко време доћи до цепања европског континента на два дела, јер ће тај импулс бити толико јак да ће пробити литосферски изолатор", закључује професор Владица Цветковић.

У наредном тексту указаћемо на то како данас човечанство живи са земљотресима и шта предузима да би тај живот био сигурнији.