Општа теорија жирафа - култура као основа разумевања науке

Из предговора

Није спорно да наглу експлозију науке у 19. и 20. веку није пратила и адекватна експанзија научног образовања, макар само и одговарајући пораст заинтересованости појединаца, пре свега младих генерација, за научна открића, идеје и начине на које наука функционише. Паралелно са трудом наставника да ђацима објасне идеје савремене науке, садејство клера (сасвим је свеједно на коју цркву или вероисповест бисмо могли мислити) и сензационалистичких медија много успешније је деловало у супротном смеру. Нисам присталица популарних теорија завере и не верујем да сличне циљеве има некакав индустријски, економски или војнообавештајни комплекс, ма шта то значило. Као што се у ломовима из времена пре Другог светског рата наука представља махом кроз ликове лудих и ексцентричних научника који се играју судбином човечанства стварајући, с једне стране, радикална открића, док истовремено уопште не показују елементарно разумевање последица тог свог рада, такве сличне конструкције се могу лако пронаћи и у већини холивудске продукције у последњих неколико деценија. Порука је слична - нормалан човек не би требало да се бави науком ако мисли да буде срећан, успешан, прихваћен у свом социјалном окружењу и користан друштву. Истовремено, масовне миграције из традиционалног села или провинције ка градовима нагло су повећале потребе људи за саветима, подршком, помоћи у ситуацијама када су се нашли у новом и непознатом окружењу.

Празан простор су испунили разни паранаучници, видовњаци, пророци, тумачи свега и свачега. Борци против обмана и шарлатанства су ретки. Посао им није захвалан, јер против себе немају само неуке и оне који настоје да добро живе од њихових невоља, већ и добар део научне „елите" уљуљкане у својим не претерано заслуженим привилегијама или барем осећању интелектуалне надмоћи. Такви не желе да се баве научним просвећивањем јер им то одузима драгоцено време да напредују у својим звањима, позицијама и шароликим титулама. Истовремено, они нападају борце против паранауке дисквалификујући их унапред само зато што нису припадници њихове елите и што се баве нечим на своју руку и без дозволе (благослова) тих врлих научењака. Тако је посао искрених популаризатора науке постао незахвалан и непривлачан. Остали су ретки храбри и упорни борци, такорећи „народни хероји".

Један такав упорни херој је и Милан Ћирковић. Општа теорија жирафа је скуп сјајних кратких чланака којима аутор искрено жели да читаоцима који се не баве професионално науком приближи важне идеје које чине основу савремене науке. Ћирковић у овој књизи најмање говори о научним открићима, моделима или теоријама, а много више о самим процесима научног мишљења, о методама помоћу којих се данас трага за бољим разумевањем света око нас. Такав посао је уистину много тежи и осетљивији од популарног представљања новог открића или нове теорије, ма колико такво откриће или теорија били комплексни. Аутор вешто обилази око грађевине која се зове наука, завирује иза многих ћошкова, чепрка по темељима, пење се по конструкцији и приказује не само фасаду, већ и начин градње и психологију градитеља.

*Вигор Мајић је директор и оснивач Истраживачке станице Петница