Роб који је први опловио Земљину куглу

Премда звучи помало банално, зачини су били основни повод за велика поморска открића 15. и 16. века. Индија, односно Индији, како су Европљани звали југоисточни део Азије, првенствено велике архипелаге, била је најзначајнија област за увоз зачина. Међутим, монопол над трговином зачинима у 15. веку држали су Арапи.

Копнени путеви до Далеког истока били су готово непроходни за Европљане, али ни поморски нису били безбедни. Управо због тога једра европских бродова кренула су ка западу, тражећи алтернативни пут до Индије.

Две најјаче европске поморске трговачке силе тог времена биле су Шпанија и Португалија. Након Колумбовог случајног открића Америке, Шпанија је почела да експлоатише новооткривену земљу.

Како би привидно умањио ривалитет две суседне земље, тадашњи папа је цео познати свет поделио на две трговинске зоне - Запад је припао Шпанији, Исток Португалији. Сам папа је био Шпанац, те не чуди што је Португалцима препустио борбу са моћним Арапима, док је Шпанији уступио власт над западним морима, која су и даље обећавала да могу довести до царства зачина.

Стављени у незавидну позицију, Португалци су ипак решили да нађу решење за свој проблем са Арапима. Године 1511. португалске снаге успеле су да савладају арапске у опсади лучког града Малаке, у Малезији, централној тачки трговине зачинима.

Домородац из Малаке у служби преводиоца

У португалским редовима као члан морнарице борио се и Фернандо Магелан. Након успешног освајања града, Португалци су остали са позамашним ратним пленом, а Магелан је, између осталог, као ратног заробљеника присвојио и једног домороца, којег је повео назад у Португалију као свог роба.

Домородац из Малаке остао је забележен као Енрике од Малаке и пратио је Магелана на свим његовим походима, у служби преводиоца.

Сам Магелан, по повратку из Малаке, наставио је да се бори под португалском заставом, међутим, није био задовољан начином на који су се надређени опходили према њему. Почео је све више да проучава наутичке карте и постао уверен у то да се до југоисточне Азије може стићи ако се плови на запад.

Португалија, утврдивши своју надмоћ над Арапима, није имала интерес да финансира такву експедицију, али је зато то био једини циљ Шпаније. Магелан је добио средства од шпанске круне и 20. септембра 1517. отпловио ка Атлантику како би пронашао пут до земље из које је потицао његов роб Енрике од Малаке.

Као што је познато, сам Магелан није успео да заврши своје путовање. Искрцавши се на филипинско острво Цебу у марту 1521. године, Магелан је направио договор са тамошњим владарем и обавезао се да ће поразити његовог непријатеља са суседног острва Мактан. Магелан се никада није вратио са острва Мактан.

Након Магеланове смрти, Хуан Себастијан де Алкано преузео је заповедништво над јединим преосталим бродом експедиције, и после скоро годину и по дана путовања успео да се искрца у Севиљи, заједно са осталих 17 преживелих морнара, тако завршивши „Магеледанову" пловидбу око Земље.

Међутим, многи историчари су приметили да је роб из Малезије Енрике започео своје путовање у Малаки, а да је сасвим сигурно стигао до острва Цебу на Филипинима, свега 2.500 километара даље од тачке са које је започео своје путовање.

Енрикеу се након Магеланове смрти губи сваки траг, што је навело одређене историчаре да претпоставе да се он, након одласка Алкана за Европу, вратио у своју родну земљу. Уколико је то тачно, Енрике од Малаке, роб, био би први човек који је за живота успео да оплови Земљину куглу.