Концепт успеха

‒ Све што радимо одраз је одређених вештина и стратегија. Оне које нас воде супротно од развоја називамо контравештинама.

Контравештине су сложени обрасци мишљења, емоција и понашања који доводе до одређених психолошких стања и односа са људима; из њих извлачимо нездраве емотивне користи и воде нас ка неком облику паразитирања. Оне су замена за базичне емотивне способности. Стварамо их онда када развојне задатке желимо да решимо на лакши начин, са мање бола и напора.

На тај начин покушавамо да не платимо цену развоја, а да се ипак развијамо. Тек касније, суочени са проблемима, видимо да тај договор са животом не можемо направити. Другим речима, контравештинама несвесно играмо игре са собом и другима.

На који начин можемо избећи такав модел понашања?

‒ Ти процеси углавном нису свесни, због чега проблем упорно остаје у животу. Кроз психотерапијски рад, едукације и радионице управо радимо на откривању и јасном дефинисању тих контравештина. Помажемо људима да јасно схвате како производе проблем и тек онда можемо да их усмеравамо ка развојним вештинама.

Како можемо проширити сопствене могућности и усмерити унутрашње потенцијале ка постизању успеха?

‒ Човек који не напредује, не користи и не развија своје потенцијале ‒ неминовно иде путем неуспеха. Психолошки гледано, свака стагнација је назадовање. Цену неразвијања својих потенцијала и аутентичности плаћамо у емоцијама. Тада смо мање задовољни собом и односима.

Често се говори да је човек сам себи највећи непријатељ. Како наћи излаз из те унутрашње борбе?

‒ Свако постављање циља креће релативно једноставно. Неко жели да контролише своју импулсивност, побољша односе са другима, развије своје способности у послу, превазиђе лењост итд. Међутим, поред јаке жеље и доступних стратегија, многима ипак не успева.

Људи се не мењају управо због конфликта амбиваленције. С једне стране је жеља за развојем, с друге ‒ самоопструкција. Да бисмо себе разумели, а пре свега променили, морамо испитати сопствено емотивно рачуноводство и корист од сопствене штете. Нека корист сигурно постоји иначе не бисмо били у одређеном проблему. Чињеница је да свако понашање има неки мотив. То што мотив није свестан не значи да не постоји. Неопходно је да га откријемо како бисмо га превазишли и развијали се.

Када говоримо о емотивној добити и штети, колико је важно преузимање ризика?

‒ Све што (не)радимо има неки мотив. Ти мотиви не леже само у очекиваном задовољству него и у смањењу бола. Не испунити неки циљ увек значи испунити неки други. Свако „не" носи неко „да". То би значило да уколико се неко пожали да не може наћи адекватног партнера и стабилну везу, уједно је нашао и зону сигурног у којој не може бити повређен.

Питање је који је мотив јачи. Уколико је други мотив, страх од повређивања јачи, самим тим особа иде у смеру избегавања веза, а да није у потпуности тога свесна. Уколико је унутрашња калкулација таква, особа остаје у проблему. Жели љубавну стабилност и задовољство, али не жели да ризикује своје емоције. Такво пословање са животом никада не успева. Превазилажење лежи у освешћивању дубљих унутрашњих дилема. Психотерапеут је ту да помогне клијенту да ближе увиди своје супротстављене потребе и да помогне у оснаживању и доношењу свесне одлуке ка путу развоја уместо контравештина.

Међутим, на многе догађаје у животу ипак не можемо утицати.

‒ Све има своју цену. Уколико желимо да остварујемо своје циљеве и идемо путем успеха, морамо то платити одрицањима, трудом и суочавањем са собом. Ако избегавамо да прихватимо ту логику, лажемо себе да је одговорност за наш живот у туђим рукама. То не искључује чињеницу да многе ствари у животу не зависе од нас, али начин на који реагујемо на те ствари увек је наш избор.

Зато је добро да се подсетимо да је степен у којем човек свесно или несвесно лаже себе и друге обрнуто пропорционалан степену у којем се приближава срећи и психолошком здрављу. То су захтеви живота и не можемо их игнорисати без последица. Живот нам не дозвољава да се не развијамо а да притом не платимо за то неку цену. Не да нам да будемо задовољни мањим од онога што можемо учинити, а сваки човек има слободу и моћ да учини много.

„Неразвијање себеˮ заправо је неправедно према сопственој личности и живот уме за то да нас казни. Неразвијање способности за љубав „кажњава" се недостатком узајамности који ствара психолошке симптоме и незадовољство; неразвијање способности за рад ‒ тензијом и досадом која „убија" итд.

Човек свакако може изабрати да не остварује своје потенцијале, али то плаћа неоствареношћу, неиспуњеношћу, депресијом, анксиозношћу. То је пут неуспеха, како га дефинишемо. Међутим, увек имамо и слободу да изаберемо развој потенцијала и успех у ма ком пољу и платимо „легалну" цену ‒ напор, „порезе" као што су ризик, бол, страхови, али и негативна осећања (туга, љутња). Награда за тај избор је осећање испуњености, радост живљења, смиреност, срећа. Питање је шта ви бирате.