Хирургијом до правог пола

Урогениталном реконструктивном хирургијом лече се многобројна стања и аномалије урогениталног система код деце оба пола. Осим наведене примене, тај приступ представља завршну фазу транзиције трансродних особа.

Транссексуализам је стање које карактерише неусклађеност родног идентитета особе са њеним телесним полним одликама. Другим речима, трансродне особе не прихватају своје тело и примарна полна обележја. За њихово лечење неопходан је мултидисциплинаран приступ, а хируршка реконструкција представља последњи корак у процесу промене. Код свих пацијената уклањају се атрибути актуелног пола и реконструишу генитални органи жељеног пола. 

„Препознавање особа са тзв. родном дисфоријом данас је много боље захваљујући информацијама које су нам на располагању путем медија. Значајно је и прихватање трансродних особа и пружање подршке од самог почетка", рекао је проф. Ђорђевић.

Приступ лечењу разликује се у зависности од узраста у ком је откривена родна дисфорија. Најмлађи бивају упућени код специјалиста дечје психологије и психијатрије како би се њихово стање пратило.

Када је стање препознато у адолесцентском добу, различите школе препоручују различите приступе. Стручњаци у Холандији и Белгији, на пример, заговарају хормонску терапију како би се зауставио пубертет. Како истиче наш саговорник, тим Београдског центра за урогениталну реконструктивну хирургију заступа становиште да блокирање пубертета омета нормалан развој костију, срца и других органа и да на тај начин може угрозити здравље пацијента.

Најосетљивијој категорији припадају особе које још нису достигле законску зрелост. Са третманом могу започети тек када напуне 18 година. Како објашњава професор, те особе осећају да су одрасле, а бивају беспомоћне јер их закон не препознаје као такве: „Углавном не смеју да се ʼоткријуʼ, плаше се дискриминације. Данас је ипак лакше јер се такве особе лакше поверавају родитељима са којима долазе код нас и траже савет".

Поред два писма препоруке од лиценцираних стручњака којима се потврђује препознато стање родне дисфорије, за промену пола неопходна је хормонска терапија у трајању најмање годину дана, као и најмање једна година живота са секундарним карактеристикама жељеног пола. Тек онда се може приступити хируршком лечењу.

Етичка питања и дилеме

Професор Ђорђевић уочава четири групе биоетичких проблема, које се могу представити следећим питањима: како радити са децом и адолесцентима; да ли се сме одлагати почетак пубертета хормонском терапијом; шта ако особа након транзиције схвати да је направила грешку; како омогућити да се те особе остваре као родитељи.

Осим тога, последњих година урађено је седам успешних трансплантација материце, што отвара питање да ли би требало такав захват дозволити трансродним особама. И у Србији је урађена прва трансплантација материце 26. марта ове године, у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој.

Наш саговорник очекује да ће се у блиској будућности превазићи тешкоће и код трансплантације мушких гениталних органа, што ће отворити још етичких питања и дилема.

Ипак, за трансродне особе је најважније да процедуром промене пола добију могућност да живе квалитетним животом. Захваљујући хирургији у стању су да обављају све физиолошке функције.

„Београдски центар за урогениталну реконструктивну хирургију по угледу је у самом врху у Европи и свету. Објављујемо резултате у престижним научним часописима, учествујемо у свим форумима и чланови смо свих водећих одбора. Међутим, мој циљ је да се што више младих колега заинтересује за ову област и да се њоме активно бави", наглашава професор Ђорђевић.