Живот и природа наспрам уметности

Премда може да делује парадоксално ‒ а парадокси су увек опасни ‒ живот је тај који опонаша уметност далеко више него што уметност опонаша живот; он је огледало, а уметност збиља.

Грци, који су имали истанчан смисао за уметност, добро су то разумели и постављали су у невестину ложницу кип Хермеса или Аполона, како би њена деца могла бити лепа попут тих уметничких дела, што их је гледала у тренуцима заноса или бола.

„Они су знали да живот од уметности не узима само духовност, дубину мисли и осећања, душевно превирање или спокој", каже Оскар Вајлд, „него да може и да се обликује по линијама и бојама уметности, да створи реплике Фидијиног достојанства баш као и Праксителове љупкости". Отуд њихово противљење реализму. Нису му били наклоњени из чисто социјалних разлога. Осећали су да он неминовно чини људе ружнима, и били су потпуно у праву.

Покушавамо да побољшамо прилике људског рода на разне начине: чист ваздух, природна светлост, свежа вода и ругобне огољене зграде за боље становање нижих слојева. Али тиме добијамо само здравље, не и лепоту. Због тога је Уметност неопходна, а истински следбеници великог уметника нису они који га опонашају у атељеу, него они који постају налик његовом уметничком делу, скулпторском у доба Грка или сликарском у претходним вековима, као и у разним видовима електронског исказа у садашњици; речју, Живот је најбољи ученик, једини ученик Уметности.

Научно говорећи, основа живота ‒ енергија живота, како би то рекао Аристотел ‒ почива у потреби за изразом, а уметност увек нуди разноврсне облике кроз које може да се постигне израз. Та чињеница куражи Вајлда на став да живот посеже за њима и користи их, чак и у случајевима кад иду на његову штету.

„Природа није велика мајка која нас је родила. Она је наша творевина. Она бодри на живот само у нашем мозгу. Ствари постоје зато што их ми видимо, а шта видимо и како видимо зависи од уметности које су на нас утицале." Са овим бисмо се сигурно сложили имајући на уму да гледати није исто што и видети. Ниједна ствар није виђена док није виђена њена лепота. Тада и само тада она задобија егзистенцију.

Вечно смео, вечно далеко испред свог времена, често контроверзан и несхваћен, до данашњих дана чак, Оскар Вајлд не зазире од неистомишљеника, те поентира на тему уметничке имагинације, оригиналности и „објективности":

„Уметност никада не изражава ништа до себе саму. Чак и они који су убеђени да је она израз времена, места и људи, не могу порећи чињеницу да што је уметност више имитативна тим мање нам открива дух свог времена (осим евентуално различитости стилова појединих уметника, или одређених уметничких праваца). Што више апстрахује и идеализује, буде нам јаснија слика неке нације посредством те уметности.

Ниједан велики уметник не види ствари онаквим какве оне заиста јесу. Ако би тако чинио, престао би да буде уметник. Већина наших савремених портретиста осуђена је на потпуни заборав јер никад не сликају оно што сами виде, већ оно што (како мисле) види публика, а публика, у принципу, не види ништа. Уметност нам, на сву срећу, никад не говори истину.ˮ