Природа у уметности

Природа, без сумње, има добре намере, али (као што је Аристотел негде рекао) није у стању да их спроведе. Да ли би, међутим, уметност постојала да је природа савршена, како нам се то иначе чини? Уметност је наша духовна побуна, наш храбри покушај да саму природу поучимо које је њено место. Када је реч о њеној неисцрпној разноликости, то је чиста митологија, сматра Оскар Вајлд. Тога у природи нема. Налази се у машти, или у уобразиљи, или у култивисаној слепоћи човека који је посматра.

Да је природа била удобна, људи, на пример, никада не би изумели архитектуру. У кући је све подређено нама, обликовано за нашу употребу и наше уживање. Еготизам, који је људима неопходан за поимање властитог достојанства, проистиче искључиво из живота у затвореном простору. Човек напољу постане апстрактан и безличан. Напушта га његова индивидуалност.

Зато Вајлд сматра да Природа мрзи Свест: „Мишљење је најнездравија ствар на свету, и људи умиру од њега, баш као што умиру од сваке друге болести. Срећом, није заразна. Али се бојим да почињемо да будемо преобразовани ‒ наш образовни ентузијазам је стигао дотле да је свима онима који нису у стању да уче наспело да подучавају.ˮ

Једини стварни људи су они који никада нису постојали, разрађује даље Оскар Вајлд, а ако је романсијер довољно приземан да преузима своје ликове из живота, требало би барем да се прави да их је измислио, а не да се хвали тиме што их је прекопирао. Оправданост неког лика у роману не почива у томе што би људи били онакви какви јесу, него у томе да аутор буде оно што јесте. У супротном, роман није уметничко дело. Оно што је, на пример, интересантно код људи из добростојећег друштва јесте маска коју свако од њих носи, а не стварност која се крије иза те маске.

Новинари нарочито воле да поставе питање писцу колико има аутобиографског у његовој последњој књизи. А од квалитета, искрености, умешности, па и интроспективне способности зависи формулација којом ће покушати да задовољи читаоце. Како било ‒ остаје чињеница да свака копија већ постојећег уметничког израза, у било којој форми (па макар оно било ремек-дело) представља само (најчешће неуспешан) покушај ауторског исказа.

Вајлд још радикалније означава појам лепоте. Лепо је само оно што нас се не тиче, каже. Ако нам је било шта корисно или неопходно, или нас погађа на ма који начин, проузрокује бол или задовољство, или изазива наше снажне симпатије, или је витални део окружења у коме живимо, то онда не спада у област уметности.

Према предмету уметности морали бисмо да будемо мање или више равнодушни. Ма колико уживали читајући потпуно узорит роман, његово поновно читање ретко ће успети да нас задовољи, са становишта уметности. А то је вероватно најбоља груба провера шта је књижевност а шта није. Ако не можемо да уживамо читајући једну књигу више пута, она уопште и није вредна читања.

Уметност почиње апстрактним украсима, као угодна делатност чистог измишљања, чији је предмет нестварно и непостојеће. То је први ступањ. Затим Живот, опчињен том новом дивотом, моли да буде примљен у зачаран круг. Уметност узима живот као део своје сировине за обраду, изнова га ствара и преиначује у свеже облике; потпуно је равнодушна према чињеницама, измишља, замишља, снива, а између себе и стварности одржава непробојну баријеру лепог стила, декоративног или идеализованог поступка. Трећи ступањ је кад Живот надвлада и повуче Уметност у своју џунглу. То је истинска декаденција, и од тога ми данас патимо. „In der Beschrankung zeit sich erst der Meister" („Мајстор се, пре свега, показује кроз ограничења, Гетеˮ). Стога је и Оскар Вајлд узео себи слободу да закључи како је реализам, као поступак, потпуни промашај.